/ ČLANCI / Dileme oko Tamarinog Zakona – Primeniti ili izmeniti

Dileme oko Tamarinog Zakona – Primeniti ili izmeniti

Andrijana Tomic on 30/06/2016 - 7:08 am in ČLANCI, Zakoni i propisi
5 (100%) 1 vote

Svakodnevno slušamo kako imamo dobre zakone ali da se oni ne poštuju. Tako pričaju kako ljudi na vlasti tako i građani. Zašto se to tako govori? Ako je zakon dobar, da li je moguće ne sprovoditi ga? Nije! Podrazumeva se da dobar zakon dobro uređuje materiju koja je predmet tog zakona tako da ne postoje razlozi za njegovo ne sprovođenje. Dobar zakon mora da predvidi mere za obaveznost svog nesprovođenja. Da je zakon dobar mogao bi i morao bi da se sprovodi. Dakle, ipak nam zakoni nisu dobri, nisu nam dobri propisi doneti na osnovu tih zakona i nije dobro dalje proturanje priče koja amnestira od odgovornosti one koji propise donose i one koji su zaduženi za kontrolu sprovođenja propisa.

Odomaćila se kod nas praksa da se prilikom donošenja zakona mnogo toga ostavlja da se uredi podzakonskim aktima ali i to da se po isteku zakonom određenog roka za donošenje tih akata niko ne „opterećuje“ činjenicom da ih većina nije doneta. Pitanje odgovornosti za kašnjenja u donošenju podzakonskih akata kod nas niko ne postavlja. Zašto? Da li zato što propise donose ljudi koji su na visokim položajima, pa su voljom naroda ili njihovom voljom, nedodirivi? Kako god, i zbog čega god, ovakvu praksu treba prekinuti. Bilo bi dobro i kada bi se prekinula praksa da u skoro svakom petom članu zakona stoji „bliže uslove propisaće ministar“. Primetili ste, nismo naveli niti naziv zakona niti oblast na koju se odnosi. Nije to izgleda ni potrebno jer, isto je stanje u svim oblastima. Ipak, u narednom delu izlaganja bavićemo se propisima u oblasti zaštite od požara.

Odloženo dejstvo Prošle godine donet je Zakon o izmeni i dopuni zakona o zaštiti od požara („Sl. Glasnik RS“, br. 20/2015). Donet je bez rasprave. Poslanici su tako odlučili. Njihova je poslednja, oni su zakonodavna vlast. Čija je u ovom slučaju bila prva, to valjda i nije važno. Šteta. U obraćanju poslanicima, odnosno obrazloženju predloga, govorilo se da je to Tamarin zakon koji će doprineti da se više nikada ne dese tragedije kakve su se desile u novosadskim ugostiteljskim objektima, kafeu „launč“ i diskoteci „Kontrast“ u kojima je život izgubilo 14 mladih ljudi. Da li je uvodni- čar bio 100 odsto uverljiv pa su poslanici bespogovorno izglasali predlog ili je zaštita od požara neinteresantna pa time nisu želeli ni da se bave? Taj saziv Skupštine Republike Srbije je raspušten, a ovome koji ga je nasledio ostao je, kako se to u narodu kaže „vruć krompir“ da razreši zašto je ne tako mali deo Zakona nesprovodiv, zašto nisu doneta sva Zakonom predviđena podzakonska akta i, zašto iznad onih akata koja su doneta, lebde pitanja, da li će biti povučeni ili, da li će početak primene biti prolongiran. Koristeći ovlašćenje iz člana 44a izmenjenog Zakona o zaštiti od požara („Sl. Glasnik RS“, br.111/2019 i 20/2015), ministar je doneo dva pravilnika i to: 1. Pravilnik o tehničkim normativima za zaštitu ugostiteljskih objekata od požara („Sl. glasnik RS“, br. 61/2015) i 2. Pravilnik o posebnim uslovima koje moraju da ispunjavaju pravna lica koja dobijaju ovlašćenje za obavljanje poslova kontrolisanja instalacija i uređaja za gašenje požara i instalacija posebnih sistema („Sl. Glasnik RS“, br. 52/2015), Pravilnik o tehničkim normativima za zaštitu ugostiteljskih objekata od požara donet je u julu prošle godine.

Ugostiteljima je ostavljeno godinu dana da svoje poslovanje usklade sa ovim Pravilnikom, a to znači do 18.07.2016. godine. Šta je u ovih godinu dana urađeno? Sa kojim teškoćama u primeni Pravilnika su se suočili ugostitelji, a sa kojima inspektori zaštite od požara? Koliko su druge službe u državnim organima zatečene ovim Pravilnikom i koliko glavobolje je njima on doneo? Da li je neko ipak na dobitku i ko? Koliko su ispunjena očekivanja od ovog propisa? Da li će ga srušiti ugostitelji ili onaj ko ga je i doneo? Ozbiljnim analitičarima i dobrim znalcima u oblasti zaštite od požara, nisu promakle činjenice da je Pravilnik o tehničkim normativima za zaštitu ugostiteljskih objekata od požara u jednom delu zaista obuhvatio tehničke normative, a u drugom delu i one mere koje se ne mogu podvesti pod tehničke normative kao i da je pravilnikom propisana obaveznost primene i na objekte koji su izgrađeni pre donošenja ovog pravilnika.

Malobrojni pravnici koji su ukazivali na ove greške brzo su „povukli“ svoja mišljenja. Ljudi iz struke uglavnom bojažljivo u užim krugovima komentarišu i čekaju šta će biti. Treba priznati da su primetne aktivnosti ugostitelja, ako ne u pripremama za udovoljenje zakonskim obavezama onda bar u sve glasnijem predlaganju, da se propis povuče. Lokalne samouprave su se susrele sa kola- žom problema u primeni ovog propisa. Šta inspektori rade i kakav je njihov stav, odnosno, u koliko slučajeva oni ugostiteljima koji im se obrate za savet, imaju jasan stav i kompletan savet? Ugostitelji koji nemaju stručna i osposobljena lica na poslovima zaštite od požara imaju problem više zato što deo mera ne razumeju pa ili preko toga prelaze kao i da ih nema ili plaćaju koliko neko potraži, bez obzira da li im ta usluga treba i bez obzira na kvalitet izvršene usluge. Ovome u dobroj meri doprinosi zakonom propisani Glavni projekat zaštite od požara i licence za izradu tog projekta. Pošto izrada Glavnog projekta nije jeftina i pošto se ugostitelji uglavnom žale na troškove koje im je nametnuo Pravilnik o tehničkim normativima zaštite ugostiteljskih objekata od požara, prvo da vidimo šta je Glavni projekat zaštite od požara i zbog čega i u kojim slučajevima se izrađuje.

Problemi sa glavnim projektom Glavni projekat, prema Zakonu o zaštiti od požara, je deo projektnotehničke dokumentacije koja se izrađuje radi izgradnje objekata. Nejasno je da li on zamenjuje elaborat o zaštiti od požara. Pošto Zakon o zaštiti od požara ne spominje elaborat, logičan je zaključak da je glavni projekat zaštite od požara planski dokument koji je uveden umesto elaborata zaštite od požara i da to znači da su elaborati prošlost. Da to nije dobar zaključak videće se prilikom podnošenja dokumentacije radi dobijanja saglasnosti na projektnu dokumentaciju i upotrebne dozvole. Građevinski propisi poznaju elaborat a ne glavni projekat zaštite od požara. Tome treba dodati i nejasnoće oko sadržaja glavnog projekta i tumačenja da li se za izgra đene objekte koji su u upotrebi treba raditi glavni projekat. Koja je njegova svrha i koliko su u pravu oni koji kažu da je to samo „bespotrebni namet preko nekorisnog dokumenta“? mora se priznati da je i laiku jasno, i u pravu je, kada pita zašto se u polovini sadržaja glavnog projekta zaštite od požara opisuju osobine materijala i tehnoloških projekata koji sa ugostiteljskom delatnošću nisu baš povezani. Da li se sa nekoliko centimetara debelim dokumentom dokazuje njegova važnost i opravdava cena? Ako se ima u vidu da glavne projekte izrađuju lica koja imaju odgovarajuće licence stečene polaganjem ispita pred komisijom koju je imenovao ministar unutrašnjih poslova (koju uglavnom čine visokokotirani pripadnici Sektora za vanredne situacije), i da na ovaj projekat saglasnost daje ministarstvo unutrašnjih poslova, onda se s pravom očekuje da se tu kvalitet podrazumeva. Na terenu to ipak nije tako. Čast izuzecima. Češći je slučaj da se u tom podebelom projektu po sistemu „copy-paste“ nađu „i babe i žabe“, dok ono što stvarno treba, uglavnom izostaje.

 

fire-protection-cables (1)

Ovo bi moglo ozbiljno uništiti dobru ideju da se mere zaštite od požara predvide i ugrade u samom startu odnosno pre i u toku izgradnje objekta, a potom i u toku eksploatacije objekta ali i iskompromitovati licenciranje. U organima lokalne samouprave koji vrše ozakonjenje objekata (legalizaciju) traži se dokaz da su sprovedene mere zaštite od požara, ali kada ih podnosilac zahteva pita šta to znači i kakav je to dokument, najčešći odgovor je „idite kod protivpožaraca pa vidite sa njima“. Kada se uzmu u obzir nejasnoće i dileme koje su proizveli propisi iz oblasti zaštite od požara i građevinarstva, mora se imati razumevanja za ljutnje ugostitelja.

Možda se ova komplikacija mogla izbeći da su ove državne službe pojednostavile i jedna drugoj razjasnile procedure i postupke i da je zaštita ugostiteljskih objekata od požara stavljena iznad ozakonjenja objekata. Ili bar, da se ugostiteljima daju konkretne i jasne instrukcije šta, gde i kako treba obezbediti da se dobiju potrebni „papiri“ i koliko to košta, kako ovi papirnati poslovi ne bi ispali važniji i skuplji od bezbednosti. Ovim bi se doprinelo stvaranju uslova za veću bezbednost i otklonio strah ugostitelja da će 18. jula „staviti ključ u bravu“. Takođe, obesmislile bi se priče ugostitelja kako se preteranim bavljenjem „drugim poslovima“ onemogućava bavljenje osnovnom delatnošću i kako će to negativno uticati na turistič- ku ponudu i slično. Sigurno je da ugostiteljstvo ima veliki značaj i uticaj na turističku ponudu ali mora i bezbednost biti na visokom nivou. Kod ugostitelja najviše nedoumica Određene teškoće u primeni Pravilnika stvara i terminologija. Termin „ugostiteljski objekat“ nije isto što i ugostiteljski privredni subjekt. Restorani koji rade u objektu u kome se obavlja više različitih delatnosti, mogu biti predmet ozbiljne dileme da li se i šta od propisanih obaveza na njih konkretno 37 ZAŠTITA PLUS odnosi. Dilema ne muči samo ugostitelje već i inspektore.

Na primer, restoran u okviru nekog preduzeća, tržnog ili sportskog centra i slično. Tumačenje obaveza u objektima koji imaju više vlasnika ili zakupaca nije nimalo jednostavno. Stiče se utisak da se prilikom donošenja Pravilnika nije pretpostavljala ovakva situacija. Šta će biti opredeljujuće kod kategorizacije prema ugroženosti od požara, jer ni Uredba o razvrstavanju objekata, delatnosti i zemljišta u kategorije ugroženosti od požara („Sl. Glasnik RS“, br. 26/2010) nije uzela u obzir ovakvu mogućnost. Kako podeliti obaveze vlasnika i zakupaca tamo gde zakupaca ima više i gde se obavljaju različite delatnosti? Zakon u članu 24. propisuje organizovanje zaštite od požara prema ugroženosti od požara ali nigde nije definisano kako se poslovi zaštite od požara obavljaju kod „malih“ poslodavaca. Malih po broju zaposlenih ili malih po prostoru u kom se delatnost obavlja ili mali po kapacitetima i slično. Kako dati savet vlasniku kafića kako da organizuje obavljanje ovih poslova. Veliki broj ugostiteljskih radnji ili privrednih društava nema lice za poslove zaštite od požara. Da li i tamo gde ima nekoliko zaposlenih (npr. manje od 10) ili tamo gde se delatnost obavlja na 30, 50 ili 140m2 , poslove zaštite od požara može obavljati vlasnik i da li mora posedovati položen stručni ispit. Možda bi ovu dilemu bilo lakše rešiti da je donet podzakonski akt o uslovima za obavljanje poslova zaštite od požara angažovanjem pravnog lica prema članu 25. Zakona. Iako je rok za propisivanje bližih uslova za dobijanje ovlašćenja za obavljanje ovih poslova bio 7. jul 2010. godine, takav propis još nije ugledao svetlo dana. Ne bi bilo dobro očekivati da će sve probleme oko obavljanja poslova zaštite od požara rešiti izdavanje dozvola određenim privrednim i drugim subjektima. Iskustva nas uče da bi i ove dozvole, kao i napred spominjane licence mogle, formalizovati određene zakonske obaveze i nekim ljudima stvoriti prostor za zaradu, pri čemu bi korisnici ovih usluga mogli da dođu u zabludu da je pitanje zaštite od požara „rešeno“. Ugostitelji su se našli u dilemi da li treba ili ne da pribavljaju dokaz o požarnim karakteristikama za sve elemente, opremu, instalacije i uređaje za koje je postavljen zahtev u pogledu požarnih karakteristika te karakteristike moraju se dokazati ispravom o usaglašenosti u skladu sa propisima koji uređuju oblast isprava o usaglašenosti. I ovo pitanje je jedno od onih kolizionih jer podzakonska akta nemaju obavezujuće dejstvo na objekte izgrađene pre donošenja propisa, a ovaj Pravilnik je u svojim završnim odredbama to ipak naložio. Pravilnikom je ipak definisano da postojeći ugostiteljski objekti, kao objekti čija je izgradnja ili rekonstrukcija započeta ili završena pre stupanja na snagu ovog pravilnika, moraju da se usklade sa odredbama ovog pravilnika u roku od jedne godine od dana njegovog stupanja na snagu. Pravilnik o tehničkim normativima zaštite ugostiteljskih objekata od požara detaljno je analiziran u našem časopisu broj 105 i106 u oktobru 2015. godine pod naslovom “Dobra podloga za bolju bezbednost ZAŠTITA PLUS 38 ugostiteljskih objekata”.

Tada je izražen i određeni optimizam. Sada, sa ove jednogodišnje distance, ukrštanjem dobrih želja, interesa i praktičnih mogućnosti i raznorodnih slabosti, sudbina ovog propisa je neizvesna. Pravilnik o posebnim uslovima koje moraju ispunjavati pravna lica koja dobijaju ovlašćenje za obavljanje poslova kontrolisanja instalacija i uređaja za gašenje požara i instalacija posebnih sistema („Sl. Glasnik RS“, br. 52/ 2015), objavljen 25.06.2015. godine, stupio je na snagu 27.06. 2015. godine. Rok za usklađivanje po ovom Pravilniku je 25. jun 2016. godine. Primena Pravilnika na terenu o problemima koje će primena ovog Pravilnika na terenu izazvati pisali smo u avgustu 2015 u na- šem časopisu broj 103 i 104. Na prvo čitanje videlo se da ovaj pravilnik stavlja u vrlo nepovoljan položaj tzv. „male servise“. Problem je u tome što je servisiranje vatrogasnih aparata, što u suštini predstavlja jedan jednostavan zanatski posao, pretvorio u noćnu moru servisera odnosno vlasnika malih servisa. Ispostavilo se da Pravilnik nameće akreditaciju za koju servisi treba da izdvoje pozamašne sume novca, a da akreditaciono telo nije ni konsultovano niti je dobilo parametre bitne za postupak akreditacije. Serviseri su s pravom reagovali na Pravilnikom nametnutu obavezu zapošljavanja lica sa visokom stručnom spremom koje ima položen stručni ispit za izradu glavnog projekta zaštite od požara. Ovim ljudima, koji imaju licencu, obezbeđuje se „da su neophodni“ znači moraju biti angažovani, poslodavac za njih mora da obezbedi platu iako za njih u servisu vatrogasnih aparata nema posla. Njihova stručnost se kod ovog zanatskog posla uopšte ne koristi. Oni čak pri polaganju stručnog ispita za licencu ne polažu ništa što je u vezi sa servisiranjem vatrogasnih aparata. Treba naglasiti da su vatrogasni servisi sasvim korektno poslovali i kvalitetno izvršavali svoj posao, da je većina njih mala porodična firma od koje se porodica mogla izdržavati i da su te male firme raspoređene po teritoriji Srbije prema ekonomskim i drugim uslovima što je obezbeđivalo da i servisiranje i obezbeđivanje sredstava za život bude na zadovoljavajućem nivou. Takođe male servise imala su pojedina dobrovoljna vatrogasna društva čime su sami članovi obezbeđivali deo troškova za život i rad društva. O višestrukoj šteti koju će prouzrokovati ovaj Pravilnik ukazivali su mnogi privrednici kako oni koji se bave poslovima zaštite od požara tako i oni koji njihove usluge plaćaju. Primenom ovog Pravilnika, nepotrebno bi višestruko poskupela usluga servisa, mnoge male servisne firme bi se ugasile, serviseri bi ostali bez posla ili bi se „pošto-poto“ morali da udružuju sa institutima ili većim servisima, nepotrebno bi servisna vozila pravila velike kilometraže i td. Na jednom stručnom skupu održanom u Privrednoj komori Srbije povodom primene ovog Pravilnika, iznet je i predlog da se rok za početak primene Pravilnika produži do 2017. godine. Od strane mnogih stručnjaka izrečena je ocena da se Pravilnik, ovakav kakav je, ne može primeniti čak ni ako bi se početak primene prolongirao do 2027. godine jer je neprimenjiv. Ne ulazeći u osnovanost tvrdnji da je „sve smišljeno kako bi se za pojedince obezbedio veliki profit, od malih se i ovako ne može ništa dobiti“, mora se priznati da je Pravilnik po svom sadržaju i kvalitetu daleko od realnosti i od potreba. Rokovi za usklađivanje poslovanja prema ova dva pravilnika ističu ovih dana, a šta će to značiti i da li će se ponoviti stara praksa, videćemo.

 

Izvor : Zaštita Plus broj 38.

Autor teksta: Ljubica Krnjaić

 

0 POST COMMENT
Rate this article
5 (100%) 1 vote

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *