/ AUTORSKI RADOVI / Neusklađenost propisa smeta i zbunjuje

Neusklađenost propisa smeta i zbunjuje

Andrijana Tomic on 30/06/2016 - 11:27 am in AUTORSKI RADOVI, ČLANCI, GLAVNA TEMA

Kada čitate Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu (BZR), Zakon o radu (ZOR), ili podzakonske propise, stičete utisak da su svi termini potpuno jasni i da vas pojedini izrazi ne mogu dovesti u zabludu. Ipak u praksi se dešava da se dovoljno dobro ne razumemo koristeći izraze „radno mesto“, „zaposleni“ ili „ naziv poslova“. Radno mesto je prostor u kojem zaposleni obavlja svoje poslove i tu je sve jasno. Ipak, mnogi poistovećuju ove izraze pa ćete od predstavnika ministarstva rada čuti da je radno mesto jednako posao jednako zaposleni. To zbunjuje sve poslenike u ovim oblastima, dovodi do nerazumevanja i stvara probleme. Kako razumeti na primer da će neki investitor „otvoriti 100 radnih mesta“? Koliko će to ljudi raditi na tih 100 radnih mesta? Da li će za to investitor radno angažovati 100 zaposlenih? Sasvim je jasna informacija da će se poslovi obavljati na 100 radnih mesta, ali ovim nije saopšteno koliko će zaposlenih raditi na tim radnim mestima. Na jednom radnom mestu može raditi više zaposlenih (vidi st.5 čl.27 Zakona o BZR). Isto tako, sasvim je jasno, da u rubrici „radno mesto“ bilo kog obrasca evidencije iz čl.49 Zakona o BZR treba napisati naziv tog radnog mesta (prostora), a nikako naziv poslova iz ugovora o radu. I na kraju, treba u odgovoru na ovo pitanje zaključiti da pogrešna tumačenja državnih organa stvaraju zabunu i da potpuno jasan izrazi iz člana 4 st.6. Zakona postaju potpuno nejasni onim ljudima koji ne veruju svojim očima već pogrešnim tumačenjima. Izmene i dopune Zakona o BZR, posmatrajući iz ugla primene, nisu unapredile sistem. Precizirale su primenu u vojsci i poljoprivredi, što je jako dobro. Razjašnjenje šta je to prevencija, sa aspekta primene je beznačajna kao i izraz „razvijanj koherentne celokupne politike prevencije“.

Stiče se utisak da je Zakon namenjen analitičarima i teoretičarima prava, a ne onima koji neposredno utiču na promenu stanja u sistemu bezbednosti i zdravlja na radu. Tim ljudima nije potrebna da znaju šta je to koherentno. Ali im je na primer potrebno da znaju šta treba upisati u rubrici obrasca „radno mesto“. Potrebno im je da znaju šta to znači „poslodavac treba da drži bezbedonosni list na srpskom jeziku“. Gde da ga drži, zašto da ga drži – čemu to „držanje“ služi? Taj birokratski jezik inženjeri ne razumeju i ne žele da ga razumeju. Kako razumeti st.3 čl.37 koji glasi: „Za obavljanje poslova bezbednosti i zdravlja na radu poslodavac može da odredi jednog ili više od svojih zaposlenih ili da angažuje pravno lice, odnosno preduzetnika koji ima licencu (u daljem tekstu: lice za bezbednost i zdravlje na radu)“. Svim ljudima koji znaju da čitaju je sasvim jasno da je lice za bezbednost i zdravlje na radu angažovano pravno lice, odnosno preduzetnička agencija koja ima licencu. Tako to razumeju i inspektori u pojedinim upravnim okruzima, bez obzira na odredbu st.1 tačke 17 koja glasi: “Lice za bezbednost i zdravlje na radu jeste lice koje obavlja poslove bezbednosti i zdravlja na radu, ima položen stručni ispit o praktičnoj osposobljenosti i koje poslodavac pismenim aktom odredi za obavljanje tih poslova“. Niko iz državnih organa ne želi da prizna da su ova dva člana kontradiktorna, zbunjuju i navode na pogrešan zaključak. Zato i danas možete pronaći važeće odluke kojima poslodavac za lice za bezbednost određuje preduzetničku agenciju, ili privredno društvo, a ne fizičko lice. A trebalo je samo u postupku izmene Zakona poslušati dobronamerne predloge da se jednostavno izbriše ono što je nepotrebno stavljeno u zagradu stava 3 čl.37Zakona: „(u daljem tekstu: lice za bezbednost i zdravlje na radu)“.

Pročitajmo St.5, čl.27. Zakona, koji glasi: „Ako poslodavac odredi zaposlenom da istovremeno obavlja poslove na dva ili više radnih mesta…“Da li ovo ima smisla, ko može istovremeno da radi u više prostora? Ako se poistovećuje radno mesto sa nazivom poslova, onda treba pitati da li postoji poslodavac koji je sa zaposlenim zaključio više ugovora o radu, isplaćuje mu više zarada i plaća više doprinosa? Pročitajmo St.3 čl. 31 Zakona: „Poslodavac je dužan da obezbedi da pristup radnom mestu u radnoj okolini, na kome preti neposredna opasnost od povređivanja ili zdravstvenih oštećenja (trovanja, gušenja, i sl.), imaju samo lica koja su osposobljena za bezbedan i zdrav rad, koja su dobila uputstva da prestanu da rade i/ili odmah napuste radno mesto i odu na bezbedno mesto posebna uputstva za rad na takvom mestu i koja su snabdevena odgovarajućim sredstvima i opremom za ličnu zaštitu na radu“. Zatim pročitajmo obavezu poslodavca – Čl.15. st.1. tačka 2 Zakona „zaposlenom odredi obavljanje poslova na radnom mestu na kojima su sprovedene mere bezbednosti i zdravlja na radu“. I pročitajmo pravo radnika (čl.33) da odbije da radi: „ako mu preti neposredna opasnost po život i zdravlje“. Nastavimo da čitamo obaveze poslodavaca: lica za bezbednost i zdravlje na radu i inspektori rada da „ zabrane rad na radnom mestu ako utvrde neposrednu opasnost po život i zdravlje“.

Opšta zbrka, pa treba pitati: kako to da poslodavac obezbedi pristup do radnog mesta na kome preti neposredna opasnost po život i zdravlje i da u isto vreme zabrani rad, uz obavezu lica za bezbednost i zdravlje i inspektora rada zabrani rad? Da li uopšte postoji smisao u obavezi poslodavca da obezbedi svim licima pristup radnom mestu sa uputstvom da ne sme da radi? Potražimo odgovor na pitanje: Da li lice koje obavlja poslove sa povećanim rizikom mora biti u radnom odnosu ili od strane poslodavca može biti angažovano po ugovoru o obavljanju privremenih i povremenih poslova? Pročitajmo čl.5. Stav 1. Zakona o radu: „zaposleni, u smislu ovog Zakona, jeste fizičko lice koje je u radnom odnosu kod poslodavca“. Zatim čl.30. St. 1. istog Zakona: “radni odnos zasniva se ugovorom o radu“. Odmah zatim pročitajmo čl.31. St. 1: „Ugovor o radu može da se zaključi na neodređeno ili određeno vreme i čl.38. St. 1: „Ugovor o radu može da se zaključi za poslove sa povećanim rizikom, utvrđeni u skladu sa zakonom samo ako zaposleni ispunjava uslove za rad na tim poslovima“. Malo zbunjujuće, zar ne, pa treba čitati već dobro poznat čl.16 Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu: „poslodavac je dužan da aktom o proceni rizika, na osnovu ocene službe medicine rada, odredi posebne zdravstvene uslove koje moraju ispunjavati zaposleni na radnom mestu sa povećanim rizikom“. Ne znamo šta su to „poslovi sa povećanim rizikom“ jer ni jedan zakon za ovaj izraz ne daje značenje, ali znamo da radno mesto jeste prostor namenjen za obavljanje poslova kod poslodavca (u objektu ili na otvorenom kao i na privremenim i pokretnim gradilištima, objektima, uređajima, saobraćajnim sredstvima, i sl.) u kojem zaposleni boravi ili ima pristup u toku rada i koji je pod neposrednom ili posrednom kontrolom poslodavca (čl.4. St.2. tačka 6. Zakona o BZR) i znamo da je čl.4. st.1. tačka 16. utvrđeno: „radno mesto sa povećanim rizikom jeste radno mesto utvrđeno aktom o proceni rizika na kome, i pored potpuno primenjenih mera u skladu sa ovim Zakonom, postoje okolnosti koje mogu da ugroze bezbednost i zdravlje zaposlenog“. Treba se potruditi i postaviti znak jednakosti između poslova i radnog mesta, ali to nekako stručnim licima za BZR nikako ne uspeva, ipak nisu tolike neznalice. Ponovo se treba vratiti na Zakon o radu.

Pročitajmo članove 197, 198, 199, 201 i 202. i jasno ćemo razumeti da se radi o radu van radnog odnosa. A zaradu može da primi samo zaposleni, odnosno samo ono lice koje je u radnom odnosu kod poslodavca. Takođe, zaposleni ima pravo na topli obrok, regres, godišnji odmor, dok sva ova prava nemaju ona lica koja poslove kod poslodavca obavljaju na osnovu Ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova. Iz ovoga jasno proističe da na poslovima sa povećanim rizikom mogu, shodno čl.38 stav 1. Zakona o radu, da rade samo ona lica koja su u statusu zaposlenog tj. u radnom odnosu kod poslodavca, dok ona lica koje je poslodavac angažovao po ugovoru o obavljanju privremenih i povremenih poslova, ne mogu. Međutim, da je u ovom slučaju poslodavac, shodno Zakonu o BZR, procenu rizika vršio za radno mesto, kao prostor u kome zaposleni u smislu čl.4. tačka 1. Zakona o BZR, obavlja poslove, do čijeg bi se naziva i tačne lokacije došlo snimanjem organizacije rada kod poslodavca, bez obzira na to po kom osnovu je to lice angažovano za obavljanje tih poslova, tada na radnom mestu sa povećanim rizikom može da radi svako lice i ono što je u radnom odnosu i ono što je za rad angažovano van radnog odnosa. Pa i ona koja su angažovana po ugovoru o obavljanju privremenih i povremenih poslova, pa čak i ona lica koja rade na crno. Neusklađenost Zakona o radu i Zakona o BZR je posebno izražena i stvara dosta problema u praksi. Zakon o radu uopšte ne poznaje termin radno mesto, dok se radno mesto u Zakonu o BZR pominje više desetina puta.

 

Izvor: Zaštita plus

Autor teksta: Branko Radonjiić

 

0 POST COMMENT
Rate this article

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *