/ GLAVNA TEMA / Osposobljavanje (i ili obučavanje) za bezbedan rad

Osposobljavanje (i ili obučavanje) za bezbedan rad

ubzrs on 04/07/2017 - 12:19 pm in GLAVNA TEMA
4.1 (82.5%) 8 votes

O ZANJU  I RAZUMEVANJU

U prošlom dvobroju cenjenog časopisa ‚‚Zaštita plus‚‚ pročitah vrlo dobar članak pod naslovom „Znanje + veština = sigurnost“. Najpre me zbuni termin „obuka“, pošto je već odomaćen termin osposobljavanje. Nisam baš stučnjak za ove termine, ali nametnut je stav da je Zakonom o bezbednosti i zdravlju na radu utvrđeni termin „osposobljavanje“ širi pojam i da obuhvata pored sticanja specifičnih znanja i sticanje neophodnih veština i stavova,  da bi zaposleni obavljao svoje radne aktivnosti na bezbedan način.

A da li je to stvarno tako? Da li je termin osposobljavanje, u sistemu bezbednost i zdravlje na radu logičniji od termina obučavanje? Latih se čitanja, meni interesantnih delova naučnih i preglednih radova, razmišljanja, prelistavanja raznoraznih enciklopedija, te reših da sam sebi razjasnim ove termine. Sve to u kontekstu obaveza koje ima poslodavac, a koje proističu iz Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu.

Naime, članom 27 ovog zakona utvrđena je obaveza poslodavac da izvrši osposobljavanje zaposlenog za bezbedan i zdrav rad kod zasnivanja radnog odnosa, odnosno drugog radnog angažovanja, prilikom uvođenja nove tehnologije ili novih sredstava za rad ili promene opreme za rad, kao i kod promene procesa rada koji može prouzrokovati promenu mera za bezbedan i zdrav rad. Osnovni cilj ovog osposobljavanja je upoznavanje radnika sa svim vrstama rizika, a naročito sa konkretnim merama za bezbedan i zdrav rad. Ovo osposobljavanje mora da bude  prilagođeno specifičnostima radnog mesta i sprovodi se po programu, čiji sadržaj poslodavac mora da obnavlja i menja,  kada je to potrebno.

U jednom stručnom radu, objavljenom u cenjenom naučnom časopisu iz oblasti obrazovanja pročitah: „Obuka je planirana aktivnost osposobljavanja zaposlenog za uspješno obavljanje nekog određenog posla ili aktivnosti. Usmerena je na sticanje specifičnih znanja, veština i tehnika potrebnih za konkretan posao i podizanje uspešnosti za njegovo obavljanje. Međutim, obuka se često i mnogo šire određuje kao proces promene ponašanja i stavova radnika na način koji povećava verovatnoću postizanja ciljeva“. Interesantno, obučavamo radnike sa ciljem da se ne povrede na radu, ili ne obole, odnosno osposobljavamo ih sa istim ciljem. Malo ne dorečeno, zato prelistah enciklopediju i tamo pročitah: „Osposobljavanje potiče od pojma sposobnost. Pojam sposobnost se odnosi na dispoziciju organizma za uspešno vršenje određene aktivnosti, nezavisno od uvežbanosti, iskustva ili motivacije. U psihologiji, sposobnost je konceptualizovana u vidu nasleđene anatomsko – fiziološke strukture koja se oblikuje pod uticajem društvene sredine, vežbanja i lične aktivnosti. Sposobnosti mogu biti senzorne, motorne, mehaničke i intelektualne, što se ispituje i meri testom sposobnosti. Egzatno utvrđivanje stepena razvijenosti pojedinih  sposobnosti pojedinca veoma je važno prilikom izbora škole i zanimanja, a vrši se testiranjem u okviru profesionalne orijentacije i profesionalne selekcije.“

Sada mi baš ništa nije jasno!  Razmišljam o stručnim lica koja obavljaju poslove bezbednosti i zdravlja na radu.  Ona upoznaju radnike sa svim prepoznatim opasnostima i štetnostima, a naročito sa merama koje se moraju primeniti kako bi sprečili povredu na radu ili oboljenje.  Svojom pričom ni u kom slučaju ne mogu uticati na dispoziciju organizma radnika za uspešno vršenje određene aktivnosti. Ni u kom slučaju ne utiču na senzorne, motorne, mehaničke i intelektualne sposobnosti ljudi koje osposobljavaju. Zato na tren zaključih da je termin osposobljavanje neprikladan za cilj koji želimo da postignemo u sistemu bezbednosti  i zdravlja na  radu.

Ipak, da ne bih doneo brzi zaključak rešim da proučim termin „radna sposobnost“, u smislu zdravstvene sposobnosti . U Vikipediji piše da je to  sposobnost pojedinca za obavljanje nekog posla ili sposobnost organizma da u toku rada održi unutrašnju fiziološku ravnotežu i da po prestanku rada brzo i u potpunosti uspostavi sve oblike ravnoteže koji su odstupili od fizioloških vrednosti. Naravno da poneke trenutne bolesti negativno utiče na radnu sposobnost zaposlenog, pa medicinska terapija može osposobiti radnika i povrati mu radnu sposobnost. Zato je u ovom kontekstu termin osposobljavanje pravilan. A da li obukom bolesnog radnika možemo osposobiti da svoje poslove obavlja na zdrav i bezbedan način?  Naravno da ne, kao što zdravog radnika teoretskim i praktičnim osposobljavanjem ne možemo osposobiti da bezbedno radi na svom radnom mestu, jer osposobljavanje, kako navedosmo,  podrazumeva podizanje nivoa senzorne, motorne, mehaničke i intelektualne sposobnosti.

Zato se vratih proučavanju termina „obučavanje“,  i  negde pročitah:

„Obuka je sticanje znanjaveština i stavova po unapred utvrđenom planu i programu. Kao rezultat učenja razvijaju se teorijske i praktične veštine“.

Kratko i jasno pa se, na osnovu ove definicije, može zaključiti da je obuka zaposlenih za bezbedan i zdrav rad zaista znatno prikladniji termin, od termina osposobljavanja.

A da li je, u ovom slučaju, terminologija suština problema koji postoje u našoj praksi? Svakako nije, jer su nam radnici, u znatnom broju  neinformisani, needukovani, neobučeni i neosposobljeni. Nisu u dovoljnoj meri primili i prihvatili neophodno znanje, pa potpuno ne razumeju suštinu bezbednog i zdravog rada. Zato ga ne mogu primeniti na konkretnu situaciju. Neobučeni ili neosposobljeni sve jedno, suština je da radnici nisu slušajući reči lica za bezbednost i zdravlje na radu prihvatili neophodno znanje, da bi ušli proces promene ponašanja i stavova na radnom mestu.

Pročitah vrlo interesantan rad na internetu (Poslovna znanja, Autor: Miodrag Kostić) koji govori o  primeni najsavremenijih rešenja poslovnog konsaltinga i edukacije u cilju unapređenja poslovanja.  Tema tog rada nije bezbednost i zdravlje na radu, ali ja sve to što pročitah o načinu sprovođenja poslovnog treninga u cilju unapređenja poslovanja želim da sagledam iz ugla bezbednosti i zdravlja na radu, odnosno značaja obučavanja radnika za bezbedan i zdrav rad.

Osnovni cilj teoretskog i praktičnog obučavanja (osposobljavanja)  je da proizvede promenu ponašanja zaposlenih, koja će oni konsistentno sprovoditi u budućnosti. Nije dovoljno zaposlene naučiti šta da rade i dati im instrukcije kako to da rade, već je jako važno uvežbati ih da to rade bezbedno. I što je najvažnije, ne da im se samo kaže šta treba da rade, već da se osposobe da sami razmišljaju i donose odluke kad, šta, kako, gde i koliko da rade? To se ne postiže pričom, rečima već praktičnom  obukom,   metodom demonstracije ispravnih postupaka u radu, pokazivanjem pravilnog načina rada, pravilnim korišćenjem sredstava za rad, zaštitnih uređaja ili naprava, sredstava i opreme za ličnu zaštitu i ukazivanjem na konkretne opasnosti i štetnosti. Pristalice mišljenja da je sve dobro što dolazi sa zapada bi rekli da se ovo postiže treninzima. Za naš način razmišljanja i ustaljenu terminologiju ja bih rekao osmišljenim praktičnim vežbama i obukom.

Fokus teoretskog i praktičnog obučavanja mora uvek biti na radniku.  Suština je da radnik primi i prihvati znanje, potpuno ga razume, i potom primeni na konkretnoj situaciji na radnom mestu.
Željeni rezultat teoretske obuke za bezbedan i zdrav rad je  povećanje ukupnog znanja radnika, a željeni rezultat praktičnog dela te obuke je bolje razumevanje i sticanje veštine. Razumevanje se jako puno razlikuje od znanja. Mi možemo o nečemu da akumuliramo jako puno činjenica, možemo naučiti jako mnogo detalja, ali to ne znači da smo ga i razumeli. Da bi razumeli nešto nije dovoljno da ga imenujemo i katalogiziramo, već da dođemo do najdubljeg značenja i suštine nečega. Razumevanje takođe znači i sposobnost da se stečeno znanje uspešno primeni u praksi. Rezultat praktične obuke (treninga) mora biti znanje koje je primenljivo. A kada je znanje primenljivo? Samo kada je naše. Samo kada smo do njega mi sami došli. Rashi, čuveni rabin iz 11 veka rekao je: „Znanje je ono što znate zato što vam je neko to rekao, a vi ste to zapamtili. Razumevanje je ono što ste sami otkrili (prokljuvili), bazirano na vašem prethodnom znanju“. Jednostavno rečeno, znanje su činjenice koje smo saznali, dok je razumevanje značenje tih činjenica onako kako ga mi vidimo.

Da bi postigli cilj i podigli nivo obuke radnika moramo usmeriti svoju pažnju ka kontinuiranom obrazovanju i usavršavanju lica za bezbednost i zdravlje na radu.  Ono se mora sprovoditi u neformalnom sistemu, a država se svojim propisima mora potruditi da utvrdi neka osnovna pravila.

Sve  naše nevolje potiču od neznanja, a znanje je jedinstveno, jer se samo ono množi deljenjem. Ono se ne stiče samo u hijerarhijski struktuiranim obrazovnim sistemima, već i van okvira formalnih obrazovnih institucija. Za ovo neformalno obrazovanje ne postoje jasno određena pravila, već se mora prilagoditi ciljnoj grupi. Pohađaju ga osobe različitog uzrasta, stepena obrazovanja i stečenog iskustva. Treća, reklo bi se veoma važna  kategorija obrazovanje je Informalno obrazovanje koje  je zaista celoživotni proces, u koje se ubrajaju svi stavovi, veštine, vrednosti i znanje stečeni svakodnevnim iskustvom i obrazovnim uticajem okoline, masovnih medijaporodičnog i poslovnog okruženja. Često se definiše kao spontano obrazovanje.

 

Branko Radonjić‚

potpredsednik Udruženja za bezbednost i zdravlje na radu Srbije

 

0 POST COMMENT
Rate this article
4.1 (82.5%) 8 votes

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *