/ PUBLIKACIJE / Procena rizika na radnom mestu

Procena rizika na radnom mestu

ubzrs on 25/12/2013 - 7:49 am in PUBLIKACIJE

Akt ili proces?

U proteklih osam godina bauk procene rizika „na radnom mestu (i) u radnoj okolini“ je protutnjao Srbijom. Većina poslodavaca, voljno ili nevoljno, izvršila je zakonsku obavezu, izrađeno je na desetine hiljada akata o proceni rizika. Vreme je da se sagleda šta nam je donela kampanja procene rizika? Posebna istraživanja u vezi kvaliteta i funkcionalnosti akata o proceni rizika nisu sprovedena a praktično iskustvo daje samo neke odgovore ili otvara još više pitanja koja se odnose na probleme u primeni akata o proceni rizika u praksi. Nesumnjiv doprinos ovog obimnog posla je da se, potpuno zaboravljena „zaštita na radu“ izvuče iz zaborava, te da je i najlošije izrađen akt o proceni rizika makar podsetio poslodavca na obavezu stvaranja bezbednih i zdravih uslova rada

Prošlo je tačno osam godina od početka primene Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu. Polazeći od obaveza koje je Srbija preuzela iz ratifikovanih konvencija Međunarodne organizacije rada i proklamovanog opredeljenja za punopravnim članstvom u Evropskoj uniji, Zakonom je naložena, pored ostalog, i obaveza procene rizika kao osnove za preduzimanje preventivnih mera za sprečavanje ili smanjenje bolesti i povreda na radu. Pri tome, procena rizika je definisana kao sistematsko evidentiranje i procenjivanje svih faktora u procesu rada koji mogu uzrokovati nastanak povreda na radu, oboljenja ili oštećenja zdravlja i utvrđivanje mogućnosti, odnosno načina za sprečavanje, otklanjanje ili smanjenje rizika.
Ključnim, 13. članom Zakona, poslodavci su obavezani da donesu akt o proceni rizika u pismenoj formi za sva radna mesta u radnoj okolini i da utvrde način i mere za njihovo otklanjanje. Pri tome je akt o proceni rizika definisan kao dokument koji sadrži opis procesa rada sa procenom rizika od povreda i/ili oštećenja zdravlja na radnom mestu u radnoj okolini i mere za otklanjanje ili smanjivanje rizika u cilju poboljšanja bezbednosti i zdravlja na radu.

Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu preuzima rešenja tehničke regulative Evropske unije, čiji su osnovni zahtevi u vezi procene rizika u oblasti bezbednosti i zdravlja na radu definisani u okvirnoj direktivi 391 iz 1989. godine. Prema toj direktivi, poslodavci treba da, poštujući principe prevencije, prvo nastoje da izbegnu rizike, a ako to nije moguće, procene rizike koji se ne mogu izbeći.

Suštinski, procena rizika u ovoj direktivi je postavljena kao stalna aktivnost sagledavanja svih uslova i okolnosti koje mogu da izazovu povredu ili oboljenje na radu radi definisanja mera za svođenje rizika na najmanju moguću meru. Akcenat je na proceni kao stalnom procesu i na sveobuhvatnosti procesa. Prvenstveni cilj je uočavanje rizika koji se ne mogu izbeći. Izračunati nivo rizika poslodavcima omogućava da utvrde prioritetne mere, a osiguravajućim društvima da optimizuju premije osiguranja.

Direktiva ne opredeljuje kako se vrši procena: po radnim mestima, radnim procesima, poslovima itd. Zemlje članice (a i kandidati) se obavezuju da donesu propise kojima će se „različite kategorije“ preduzeća, u zavisnosti od njihovih „aktivnosti i veličine“ obavezati da sastave „dokumenata o proceni rizika“. Ne govori se o tome kakav treba da bude taj dokument. Važno je da poslodavac „bude u posedu ocene rizika“ i da se obezbedi poboljšanje nivoa zaštite ugrađivanjem zaključaka iz procene u sve aktivnosti preduzeća i/ili ustanove i to na svim hijerarhijskim nivoima.

Šta smo uradili za osam godina

Opredeljenje Srbije da se ovi evropski zahtevi operacionalizuju na način da se obavežu svi poslodavci da donesu formalizovan, jedinstveni akt, kojim će se sagledati sva radna mesta, svi prostorni uslovi, poslovi, uslovi radne okoline i odnosi u procesima rada, po striktno utvrđenoj proceduri i definisanim sadržajima, značio je izuzetan podstrek u razvoju sistema bezbednosti i zdravlja na radu. Ovako striktno definisana obaveza da se donese akt naterala je mnoge naše poslodavce da uopšte počnu da razmišljaju o zaštiti ljudi na radu, naročito striktne obaveze samih poslodavaca da moraju da ga verifikuju (usvoje) i da još potpišu posebnu izjavu kojom se obavezuju na primenu svih mera iz akta. (Jer, u Srbiji se samo formalizovana akta donose, ako ne moraš da imaš akt, nećeš imati ništa!)

U proteklih osam godina bauk procene rizika „na radnom mestu (i) u radnoj okolini“ je protutnjao Srbijom. Velika većina poslodavaca, voljno ili nevoljno, je izvršila zakonsku obavezu. Izrađeno je desetine hiljada akata o proceni rizika. Prava je prilika da se sagleda šta nam je donela kampanja procene rizika?

Osnovni doprinos ovog obimnog posla je da se, u procesu raspada ranijeg društvenog sistema i opštoj degradaciji svih vrednosti, potpuno zaboravljena „zaštita na radu“ izvuče iz zaborava. Može se slobodno reći da je i najlošije izrađen akt o proceni rizika makar podsetio poslodavca na obavezu obezbeđivanja bezbednih i zdravih uslova rada.

Neki od izrađenih akata su proizvod studioznog rada internih i/ili eksterno angažovanih timova stručnjaka. Neki su potpuno formalizovani da bi se ispunila zakonska obaveza, a neki su prosto kopirani ili kupljeni od „specijalista“ za procene. Ipak, svi imaju nešto zajedničko: i oni najbolji i oni potpuno bezvredni, uglavnom skupljaju prašinu po registratorima službi ili menadžera za bezbednost i zdravlje na radu. Zašto je to tako?

Procena rizika zarobljena u aktu o proceni

Prema ranijim propisima o zaštiti na radu nije postojala striktna obaveza poslodavaca da „budu u posedu“ procene rizika. Zakonsko obavezivanje poslodavaca da donesu akt o proceni rizika bilo je potpuno opravdano. Postupajući po zakonu i Pravilniku o načinu i postupku procene rizika na radnom mestu i u radnoj okolini (Pravilnik), procenjivači rizika su zapravo pravili presek, skenerski snimak, stanja bezbednosti i zdravlja na radu. Ozbiljno urađene procene su, kroz sagledavanje stanja u radnom prostoru, na tehnološkim i radnim procesima na opremi za rad, na poslovima koji se obavljaju, sagledavanjem uslova radne okoline i drugo, poslodavcima dale polaznu osnovu za uspostavljanje sistema bezbednosti i zdravlja na radu. Na osnovu procenjenog i ocenjenog stanja mogli su da preduzmu osnovne, opšte i posebne mere prevencije.

Nažalost, tu je početak, ali i kraj vrednosti svakog pa i najboljeg akta. Kao formalizovan dokument koji neko odobrava, donosi, zavodi, menja… on je, sam po sebi statičan. Svaki takav dokument zahteva posebne procedure po kojima se donosi, menja i verifikuje. Tako je i sa aktom o proceni rizika. Poštujući nacionalni metod za procenu rizika koji je zapisan u Pravilniku, dobili smo glomazna, neoperativna dokumenta po kojima je teško raditi, a pogotovo ih je teško menjati i dorađivati.

Obim dokumenta – prepreka praćenu faktora rizika

Ne postoje egzaktni podaci o obimu akata, ali iskustveno, pretpostavlja se da u Srbiji ima više akata koji imaju preko tri hiljade stranica nego onih koji imaju ispod 100 stranica. Verovatno je prosečan obim oko 500 stranica. Ako svaka promena akta zahteva određenu proceduru, postavlja se pitanje kako svakodnevno upravljati rizicima na osnovu akta? Odnosno, nije li suštinski zahtev za procenu rizika, kao „sistematsko evidentiranje i procenjivanje svih faktora u procesu rada koji mogu uzrokovati nastanak povreda na radu, oboljenja ili oštećenja zdravlja“, zarobljen odredbom da se ona radi isključivo u formi posebnog akta. Stalnost i sistematičnost procene rizika zapisana u evropskoj direktivi i u samoj definiciji iz Zakona, u članu 13. Zakona je bitno ograničena obavezom poslodavca da „izmeni akt o proceni rizika u slučaju pojave svake nove opasnosti i promene nivoa rizika u procesu rada“. Pravilnikom je čak definisano kada se vrši potpuna ili delimična izmena akta o proceni rizika i način na koji se vrši provera efikasnosti njegove primene.

Nisu sporni ti zahtevi sami po sebi. Sporno je što se sve ove obaveze svode na sam akt, na ažuriranje i doterivanje akta (što je, s obzirom na njihov obim, gotovo nemoguće vršiti svakodnevno). A procesi su dinamični, odvijaju se neprekidno. Čak i u najstabilnijim radnim procesima stalno se menjaju uslovi i okolnosti. Ko će i na koji način da vrši ove stalne procene koje treba da prethode svakoj aktivnosti. I u kakvoj vezi sve to treba da bude sa aktom o proceni rizika?

Akt o proceni rizika – samodovoljni dokument

Prema članu 20. Pravilnika, proveru efikasnosti primene akta o proceni rizika vrši lice određeno za bezbednost i zdravlje na radu kod poslodavca neprekidno, tako što se proverava efikasnost sprovedenih mera i procenjuje uspešnost njihovog sprovođenja u pogledu otklanjanja i smanjenja rizika. Ako u postupku provere efikasnosti primene mera iz akta uoči njihovu neefikasnost, predlaže korekciju tih mera i to opet „izmenama i dopunama akta o proceni rizika.“

Ispada da je Akt o proceni rizika sveta krava. Sam sebi potreban i dovoljan. A život ide dalje. Ko će i kako da proceni rizike, i ko će, kako i kada da izmeni ili dopuni akt o proceni rizika, na primer u nekom javnom komunalnom preduzeću koje ujutru šalje ekipu da poseče platan, ili da otpuši šahtu. Kako ovakve procene „ugurati“ u akt? I, da li je uopšte to potrebno?

Ma kako da je urađen, akt o proceni rizika ne može da predvidi sve opasnosti i rizike na konkretnim poslovima u stalnoj dinamici procesa rada. Ako proces izrade akta traje tri meseca, već kod njegove verifikacije nije potpuno ažuran. Već su recimo na viljuškaru razbijena signalna svetla i otkazala kočnica. A rekli smo da je smisao procena da se odmah uoče i otklone nedostaci.

U najboljem slučaju, akt može da daje neke opšte rizike i mere vezane za način obavljanja poslova, opremu i ambijent u kojem se radi. Ali, za to danas i nisu neophodne posebne procene. Već postoje razrađene procedure za rad u svim standardnim uslovima i aktivnostima: na visini, u dubini (zatvorenom prostoru), na iskopima, u prisustvu buke… Dovoljno je ući na internet. Sredstva za rad se danas ne mogu ni pustiti u promet ako nije izvršena detaljna procena rizika i ako u uputstvu korisnicima nisu definisane sve preventivne mere.

Procena rizika – stalni proces

Ono što je osnovni zahtev evropskih propisa i što daje dinamiku procesa procene rizika je upravo stavljanje tih manje-više gotovih procedura i procena u korelaciju sa stanjem u svakom pojedinom slučaju, za svaki posao koji treba da obavimo. „Stani, razmisli, proceni“ ili „dva minuta pripreme posla“ su samo neke, već široko prihvaćene maksime koje odražavaju ove zahteve.

Postavlja se pitanje, ko treba da izvrši procenu i kako da se verifikuje, odnosno kako uraditi validni „dokument o proceni rizika,“ u ovim situacijama ako, očigledno, to ne može da bude akt o proceni rizika? Na ovo pitanje Zakon i Pravilnik ne daju odgovore.

To prvenstveno treba da bude obaveza rukovodilaca koji planiraju i organizuju aktivnosti. Oni, uz eventualnu stručnu podršku menadžera za bezbednost i zdravlje na radu, pre otpočinjanja bilo kog posla, treba da izvrše konkretnu procenu i to dokumentuju bilo kakvim zapisom. Naravno, i da to potpišu. Dokument o izvršenoj proceni rizika je svaka overena ček lista, svako uputstvo ili procedura za izvršenje konkretnog posla, svaki elaborat o uređenju gradilišta, svako odobrenje za rad, svaki pisani trag da je kompetentna osoba sagledala uslove i okolnosti na radnom mestu i preduzela mere u skladu sa tim.

Dalji razvoj sistema bezbednosti i zdravlja na radu u Srbiji treba da ide u pravcu postepenog napuštanja obaveze da se ima formalizovani, celoviti akt o proceni rizika, jer kao takav ne može da prati žive procese. Sve više će se procena rizika dokumentovati kompanijskom politikom, razvijenim procedurama, uputstvima i zahtevima u ovoj oblasti. Time se vrši potpuna individualizacija odgovornosti za primenu mera BZR, a samim tim i bitno unapređuje odgovornost za stanje.

To je koncept koji već dugo funkcioniše u razvijenim zemljama. Razrađene su različite liste mogućih opasnosti i opterećenja koje omogućavaju da se jednostavnim štikliranjem izvrši kompletna procena. (Vodič Kanada, američki sistem WAC 296-800-16010 i dr.) Potrebno je samo u zaglavlju konkretizovati o kom radnom mestu, poslu, sredstvu rada ili konkretnoj aktivnosti je reč, definisati mere i sve to overiti potpisom. Samo na taj način rukovodioci po nivoima rukovođenja preuzimaju potpunu odgovornost za obezbeđivanje bezbednih i zdravih uslova rada.

Akt i radna mesta sa povećanim rizikom

Koncept procene rizika i verifikacije u vidu akta, onako kako je razrađen Pravilnikom, ima i niz drugih nedoslednosti vezanih za kategoriju radnih mesta sa povećanim rizikom, (naročito njihov odnos sa „poslovima sa posebnim uslovima rada,“ utvrđivanje posebnih zdravstvenih uslova i zdravstvenih pregleda, definisanje sredstava za ličnu zaštitu itd.)

Kao zaključak, može se reći da postojeća rešenja u vezi procene rizika i izrade akta o proceni rizika ne podstiču, ali i ne sprečavaju stvaralački, inovativan pristup problemima i uređivanje sistema bezbednosti i zdravlja na radu na savremen način. Ali svakako da zahtevaju potpuno razumevanje suštine zahteva za zaštitom ljudi u procesima rada, visoku osposobljenost i preduzimljivost rukovodilaca svih nivoa kod poslodavca i naročito menadžera za bezbednost i zdravlje na radu.

ZAŠTITA +

Milutin Jelić, rukovodilac Centra za edukaciju TEHPRO d.o.o.

0 POST COMMENT
Rate this article

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *