/ ZAŠTITA ŽIVOTNE SREDINE / Ekološka katastrofa na istoku Srbije: NEGOTINSKA KRAJINA KAO DOLINA SMRTI

Ekološka katastrofa na istoku Srbije: NEGOTINSKA KRAJINA KAO DOLINA SMRTI

Andrijana Tomic on 09/09/2016 - 12:38 pm in ZAŠTITA ŽIVOTNE SREDINE
Rate this post

Mada je reč o jednom od najmnogoljudnijih dijasporskih krajeva Srbije – Negotinskoj Krajini, čiji žitelji “raspoređeni” mahom po Evropi svake godine kroz doznake i druga ulaganja otadžbini ostavljaju više stotina miliona evra, ni država ni nadležne opštinske ili inspekcijske službe ne čine apsolutno ništa kako bi zaustavili ekološku katastrofu mada ima dovoljno dokaza o zatrovanosti zemlje, vode i vazduha, ali i dramatično povećanom broju obolelih od malignih bolesti.

Stravične posledice

Gotovo iz svih mesta na istoku Srbije su u dijaspori, a sela Radujevca, Prahova i Samarinovca već decenijama trpe stravične ekološke posledice rada hemijske industrije.
Industrija hemijskih proizvoda IHP, državni prijekat bivše SFRJ, a od 2012. godine Eliksir Prahovo, privatno je vlasništvo nekadašnjeg suvlasnika Viktorija grupe, Stanka Popovića. Trovanje vazduha, vode i zemlje započeto u Titovoj Jugoslaviji, ni danas ne prestaje, o čemu pojedinci i udruženja ekologa navode brojne dokaze koje smatraju nepobitnim. Otpad se i dalje odlaže na istim deponijama gde se odlagao i pre pola veka, a vodu, vazduh i zemlju nesmetano truju i druge materije koje nastaju tokom proizvodnje fosforne kiseline – glavnog sastojka veštačkih đubriva.

Računica kazuje da je na ovaj način, trajno, zatrovano oko 110 hektara nekadašnjih oranica i vinograda, od čega su pola od te površine legalne deponije za odlaganje hemijskog otpada, a pola njive koje su posle niza ekoloških akcidenata postale neupotrebljive. Na ostatku plodne zemlje od 1.500 hektara, samo prahovskog i radujevačkog atara, neumorni ratari seju žitarice, mahom pšenicu i kukuruz koji se otkupljuju za celu Srbiju, ali još niko nije uradio analizu koliko su te biljke zapravo zagađene.

Da bi se najbolje sagledao obim katastrofe nad kojom i dalje svi zatvaraju oči, dovoljno je reći da je u pitanju prostor od deset kilometara širine i šesnaest kilometara dužine. Na tom “pravougaoniku” se bez problema može poređati čak 150 fudbalskih igrališta.

Uz sve to, ove dve “zvanične” deponije koje i danas koristi Eliksir Prahovo služe i za odlaganje fosfogipsa koji je radioaktivan, ali i piritnu izgoretinu – drugi nusporizvod hemijske indutrije koji sadrži više od 60 štetnih materija. Sve se to nalazi u ataru sela Prahovo, tik uz Dunav i lokalni put ka dijasporskom selu Radujevac.

deponija-na-otvorenom-1 Deponija na otvorenom: Otpadne vode među njivama

Ni EU ne pomaže

Nijedna od dve deponije fizički nije obezbeđena, nema čak ni table upozorenja, a prema tvrdnjama insajdera “Vesti”, taj otrov se nesmetano odliva i u Dunav.

Tokom leta, oblaci prašine se podižu prilikom svakog prolaska automobila lokalnim putem, ali ipak je najkritičniji deo sezone kada krenu košava ili gornjak. Tada se crveni ili beli oblaci kreću kao neka sablast kroz dijasporska sela Radujevac i Prahovo. Prema sastavu, svako to zrnce prašine sadrži 60 odsto gvožđa, zatim aluminijum, zlato, srebro… Naravno, sve je radioaktivno.
Ukoliko se zna da vetrovi u ovom delu Srbije duvaju svakog trećeg dana u godini, jasno je o kome stepenu kontaminacije je reč. Pri tome, ništa nije bolje ni kada su mirni dani, jer su Prahovo i Radojevac stalno, a ostala mesta Negotinske Krajine povremeno, na meti izduvnih gasova iz fabrike, mahom fluora i ostalih štetnih aerosupstanci.

Međutim, i pored jasne slike koja se može konstatovati već posle nekoliko sati boravka u Radujevcu ili Prahovu, a zatim i brojnih dopisa i upozorenja na adrese svih vladinih institucija u Srbiji, te prepiske sa institucijama EU i ambasadama nekih evropskih zemalja, ovaj problem niko iz piramide vlasti ne pokušava da reši, mada će Srbija uskoro početi da otvara Poglavlje 27 koje se bavi isključivo ekologijom i zaštitom životne sredine.

Opasna proizvodnja

IHP Prahovo osnovana je 1960. godine kao fabrika superfosfata, odnosno kao hemijski deo metalurškog kompleksa basena Bor. Od tada je, kroz fazni razvoj, IHP širila kapacitete i asortiman proizvoda.
Prva faza je bila fabrika superfosfata (SP/TSP), zatim fabrike fosforne kiseline 1 i 2, fabrika kompleksnih đubriva (NKP) sa pakirnicom i skladištem gotovih proizvoda, onda fabrika natrijum tripolifosfata, fabrika kriolita, fabrika monoamonijum fosfata (MAP), fabrika aluminijum triluorida, koncentracija fosforne kiseline i na kraju fabrika sumporne kiseline.

Otrovana i riba

Nevladina organizacija Dijaspora – Istočna Srbija tvrdi da je emisija fluora u vazduhu 10 do 20 puta veća od dozvoljene.
– Zavisno od vetra truje se ili Prahovo ili Radujevac. A kada vetar ne duva, konstantno je zagađenje Prahova. Velika količina fluora ide sa otpadnom vodom i truje ribu u Dunavu – navode u ovom udruženju, ali i dodaju da je problem i Pogon za prečiščavanje fosforne kiseline – mokri deo TPP zato što navodno zagađuje Dunav teškim otrovima kao što su tributilfosfat, lužina, azotna kiselina..
Članovi ovog udruženja se plaše da će nova energana na ugalj još više doprineti katastrofalnoj ekološkoj situaciji u ovom delu Srbije.

 

Ekološka katastrofa na istoku Srbije (2): RAK KOSI PORODICE

Što zbog straha, a što zbog korumpiranosti, o ekološkoj katastrofi u Negotinu svi zatvaraju oči i ćute. Zato su “Vesti” tokom letnjih meseci sprovele obimno istraživanje tokom kojeg smo obišli sve toksikološki opasne lokacije, razgovarali s više desetina relevantnih sagovornika i zabeležili nekoliko desetina sati audio materijala, uključujući i nekoliko časova tajno snimljenih razgovora, pregledali više hiljada stranica raznih dokumenata i stručnih analiza…

kao-na-marsu-2-

Kao na Marsu: Borivoje Krekulović pokazuje zastrašujuće posledice izloženosti otrovnim materijama

Epilog ovog istraživanja je da smo zahvaljujući dokazima s terena i relevantnim sagovornicima, uključujući i “insajderima” koji su spremni da sve svoje tvrdnje detaljno argumentuju na sudu, uspeli da razotkrijemo jednu od najmračnijih tajni srpske ekološke stvarnosti danas.

U sledećih nekoliko nastavaka, čitaoci će se u gotovo filmskom scenariju sa svim elementima horora, akcionog trilera i melodrame, upoznati s posledicama ekološke katastrofe koja pogađa jedan od najplodnijih krajeva istočne Srbije.

Crvena prašina prekrila polja

– Nekada su ovaj kraj zvali Mala Kalifornija, a danas Dolina smrti i to vam je valjda dovoljan podatak da shvatite svu ozbiljnost situacije – kaže Borivoje Krekulović, predsednik nevladine organizacije Dijaspora – istočna Srbija.

Penziju je stekao u Švajcarskoj i mada je i dalje na relaciji centralna Švajcarska-Prahovo, uglavnom je u svojoj porodičnoj kući u otadžbini, a dokumentacija koju je do sada sakupio ima već više hiljada stranica. Brojne analize tla, mišljenja stručnjaka, ali i stavovi zvaničnika EU, među kojima i faksimili prepiske koju je imao sa predstavnicima opštine, Vlade Srbije, Evropske unije.

– Najviše prašine se diglo 2012. godine kada je Elixir prodao Kinezima više miliona tona piritne izgoretine. Prema važećim propisima taj teret je morao da se prevozi u zaštićenim transportnim sredstvima. Ta crvena prašina se mimo svih propisa kamionima, bez ikakve zaštite, transportovala na barže u Luku Prahovo. Mesecima su Prahovo i Radujevac bili prekriveni crvenom prašinom, a “crvena magla” se širila i na polja sa pšenicom i kukuruzom. I na Marsu bi nam bilo zdravije, jer kukuruzna i pšenična polja su, pred žetvu, umesto zlatne boje bila obojena u crveno – veli Krekulović koji se u čitavu priču da se Negotinska krajina zaštiti od daljeg ekološkog propadanja upustio tek kada je na najtragičniji način spoznao zastrašujuće posledice izloženosti otrovnim materijama ovog dela istočne Srbije.

najvise-se-umire-2 Najviše se umire od raka

I lekari su zaćutali

– Tačno na dan smrti kćerke Dragane, dve godine kasnije, 13. jula 2013. godine je sahranjen i moj zet Dragan Kicoranović. Oboje su oboleli u kratkom razmaku od raka mozga. Lekare u Švajcarskoj koji su ih lečili je zanimalo kako je moguće da se tako nešto dogodi jednom mladom bračnom paru, pa su me dugo ispitivali o načinu na koji su živeli, radili… Kada sam im rekao da se u našem mestu gde su rođeni i gde su živeli u mladosti nalazi fabrika hemijske industrije prestali su više da me ispituju. Njihov pogled mi je bio dovoljan da shvatim da su utvrdili uzrok smrti – priča Krekulović i pokazuje seoske bandere koje su načičkane smrtovnicama.

– Najveći broj je umrlih od raka. Zahvatio nas je kao stampedo i ne staje. Evo, pre samo nekoliko dana je preminula žena iz najbližeg komšiluka. Isto rak mozga. Radila je u Beču, ali je ovde rođena. Ovde je i sahranjena – priča predsednik Udruženja Dijaspora – istočna Srbija.

Doktor u bolnici u Negotinu, dr Siniša Čelojević, raspolaže još opipljivijim brojkama za Negotin o sve većem broju obolelih od najteže bolesti.

Pismo Devenportu

Krekulović je početkom prošle godine pisao i Majklu Devenportu, šefu Delegacije EU u Srbiji. Odgovorio mu je njegov saradnik, Ričard Masa:
“Mi podržavamo srpske vlasti da prate najbolje primere iz EU povodom učešća javnosti zabrinute za donošenje odluka u vezi zaštite životne sredine i verujemo da će relevantne zakonske odredbe u srpskom zakonodavstvu biti u potpunosti poštovane i u ovom slučaju. Zaštita životne sredine ključni je element u dijalogu EU i Srbije i igra glavnu ulogu povodom dobijanja pomoći Srbije iz EU”, stoji u odgovoru iz kancelarije šefa Delegacije EU u Srbiji.

 

Ekološka katastrofa na istoku Srbije (3): ZATROVANI I VAZDUH I VODA I ZEMLJIŠTE

teske-optuzbe-3

Teške optužbe: U fabriku Elixir oni smeliji upiru prstom

Dragiša Nikucić (65), već 42 godine živi i radi u Beču, a preko leta je uglavnom u rodnom Prahovu. Njegova supruga Dušanka je 2008. godine imala bezazlenu operaciju ciste na jajniku, a prošle godine je umrla od raka. Skrušeno priznaje da je puno ljudi iz negotinskog kraja koje je pokosila ova opaka bolest. Otuda je njegova priča, ma koliko tragična, zapravo samo jedna od mnogih koje svedoče o stepenu porasta malignih oboljenja u ovom delu Srbije. Ali, mada su svi svesni tih podataka, većina se pravi to ne vidi. Ipak, o sve većem mortalitetu svedoče brojne smrtovnice i retki koji su o tome spremni javno da progovore.

Fabrika je opasna po život

Nikucić nema dileme da je uzrok za sve češća obolevanja od raka – rad hemijske industrije – Fabrika Elixir iz Prahova bez sumnje mnogo utiče, njen rad je opasan za život i to većina meštana Negotina zna. Pravo je pitanje zbog čega se ćuti. Neki ćute zato što se plaše, drugi zato što uglavnom posećuju zavičaj samo kratko – leti, treći, poput mene, zato što su dovoljno stari da im je svejedno… Uveren sam da premijer Srbije, Aleksandar Vučić čak i ne zna šta se ovde događa i da mu verovatno serviraju da u Negotinu “sija sunce” čak i kada pada sneg – priča Nikucić.

On objašnjava da se aktuelni vlasnici fabrike Elixir ponašaju istovetno kao kada je hemijska fabrika bila u rukama države. Na svaki način pokušava da se prikrije prava istina.

– Elixir nam maže oči tako što asfaltiraju puteve, renoviraju škole, ulažu u lokalni fudbalski klub koji je u višem rangu takmičenja nego klub iz Negotina. Sramota je što se sve to događa u dijasporskom kraju i što se posle pitamo zašto se mlađe generacije sve ređe vraćaju. Ja spadam u onu grupu koja još dolazi i ne žali što svaki dan potroši mnogo više nego da je otišla na letovanje. Da li nam je ovo hvala što nismo zaboravili otadžbinu, zar ovako treba da nam se vraća – pita ogorčeno Nikucić.

Epidemija karcinoma samo je jedan od pokazatelja da se u ovom delu istočne Srbije nešto čudno dešava, a posebno kada je reč o ekološkoj katastrofi izazvanoj trovanjem vazduha, vode i zemljišta.

Skupa istraživanja

– Problem se mora rešiti. Ne možemo svi da ćutimo. Zaista, da bi se otklonile sve raznorazne tvrdnje ili spekulacije o uzrocima povećanog broja obolelih od maligniteta potrebno je da se uradi temeljno, naučno istraživanje. Međutim, svako takvo istraživanje iziskuje velika ulaganja, a to ipak nije onda posao pojedinca, već neke institucije ili države – ističe dr Čelojević.

Nemoguće saznati broj obolelih

I pored jasnih podataka da je sve više obolelih i stručnih analiza koji potvrđuju ove navode, do sada niko nije započeo istraživanje kojim bi se utvrdilo koliko je porast malignih obolenja uzročno-posledično vezan za rad hemijske industrije u Prahovu.

Nemoguće je čak saznati koliko je tačno ljudi obolelo od malignih bolesti, ali ni koliko ih je do sada preminulo.

Ipak, u više stručnih radova, problem porasta obolelih od karcinoma u Borskom okrugu je – neoboriva činjenica.

U stručnom radu “Deskriptivno-epidemiološke karakteristike karcinoma grlića materice”, objavljenom 2015. godine Danica Vukičević s Medicinskog fakulteta Univerziteta Priština, u Kosovskoj Mitrovici, navodi da se u Srbiji karcinom grlića materice po učestalosti nalazi na trećem mestu iza karcinoma dojke i karcinoma pluća.

Najveća stopa obolelih žena od raka grlića materice je u Borskom okrugu sa 12,4 na 100.000 žena. O kom obimu pošasti je reč svedoči podatak da je druga regija po broju obolelih Podunavski okrug sa 9,8 na 100.000 žena.

“Visoke vrednosti standardizovanih stopa incidencije i mortaliteta u Republici Srbiji u odnosu na iste u svetu i Evropi ukazuju na nepovoljnu epidemiološku situaciju karcinoma grlića materice”, stoji u ovom naučnog rada.

Međutim, prim. dr Siniša Čelojević, član predsedništva Udruženja za ginekološku onkologiju Srbije i ginekolog-akušer u Zdravstvenom centru Negotin kaže da je očevidan, drastičan porast oboljenja ne samo grlića materice, već i drugih vidova maligniteta, te da je sve više mladih koji obolevaju.

– Broj obolelih od raka grlića materice je dobijen na osnovu statističkih podataka za prethodnih šest godina. Ti podaci govore da je broj malignih oboljenja u našem okrugu čak tri ili četiri puta veći nego u Evropi – tvrdi dr Čelojević i kaže da je za preciznije podatke i o broju obolelih, ali i o vrstama maligniteta, ipak nužno napraviti ozbiljno istraživanje.

Ekološka katastrofa na istoku Srbije (4): OTROVNI GASOVI UBIJAJU I DECU

iz-opstine-nema-4 Iz opštine nema odgovora: Otrovna prašina je vidljiva i u krugu fabrike

Prim. dr Siniša Čelojević, član Predsedništva Udruženja za ginekološku onkologiju Srbije i ginekolog-akušer u Zdravstvenom centru Negotin, opisujući ekološku situaciju u Negotinskoj Krajini, a posebno uticaj na sve veći broj maligniteta navodi da je Borski okrug na prvom mestu u Srbiji po obolevanju i umiranju od raka grlića materice.

– Iz razgovora s kolegama, saznao sam da je u Negotinskoj Krajini i veliki problem s malignim oboljenjima pluća, a u skorije vreme relativno mlađi ljudi obolevaju i nije više pravilo da je to bolest starije populacije. Nedavno je preminula devojčica od svega 10-11 godina od malignog oboljenja – ističe ovaj stručnjak koji objašnjava da svako maligno oboljenje ima svoj uzrok.

On nema dilemu da su za respiratorna maligna oboljenja ključni uzroci prašina i otrovni gasovi.

– Kao odbornik sam postavio pitanje da se u Prahovu, u dvorištu škole, postavi merač štetnih gasova koji dolaze iz postrojenja današnje fabirke Elixir koji bi 24 časa merio i beležio vrednosti tih gasova. U krajnjem slučaju, ako Elixir Prahovo sve radi po zakonu, zbog čega oni ne postave taj merač i ne dozvole da nezavisan tim nadgleda ta merenja – kaže Čelojević.

Daleko smo do Evrope

Dragiša Nikucić je u Prahovu uglavnom leti i tvrdi da je Srbija još daleko od EU. On ističe da sem što meštani sela oko fabrike ne smeju da piju bunarsku vodu, čuvaju se od crvene prašine, nekim danima ne smeju da izađu pred kuću od nesnosnog smrada koji se širi iz pravca fabrike.
– U Austriji nema šanse da se nekažnjeno na ulicu baci opušak, a kamoli da se dozvoli ovo što se dozvoljava u Srbiji. Neki dan su mi se kola pokvarila na putu Prahovo-Radujevac. Izašao sam da vidim šta je, kada je prošao kamion fabrike. Digla se tolika prašina da sam posle bio potpuno beo. Nema šanse da vam se to dogodi u državi koja brine o zdravlju svojih ljudi – veli Nikucić.

opstina-da-meri-4- Opština da meri štetne gasove: Branko Marković

Sve radimo po zakonu

Branko Marković, zamenik direktora Elixir Prahovo, tvrdi da ova fabrika sve radi u skladu sa zakonom, ali i upozorava.

– Da se razumemo, mi nismo ekološka, već hemijska industrija i normalno je da emitujemo neko zagađanje. Međutim, ono što nastojimo i radimo je da to zagađenje bude u zakonskim okvirima. Sva dosadašnja istraživanja relevantnih laboratorija to i potvrđuju – ističe Marković.

Predstavnici fabrike predočili su “Vestima” neke od tih analiza u kojima decidno stoji da fabrika radi u skladu sa srpskim propisima. Marković ne demantuje da se “neki put” u selima oko fabrike oseti jak smrad koji meštane tera da se zatvore u kućama.

– Obično me zovu kada se oseti flor i bez obzira na to što tvrdimo da je sve u zakonskim okvirima emisije štetnih gasova, zbog tih žalbi smanjimo proizvodnju dok ne dune vetar. To ne moramo da radimo, jer ne kršimo zakon, ali i na taj način želimo da pokažemo ljudima da činimo sve da ih zaštitimo. Ipak, živimo u Negotinu – naglašava Marković i slaže se da bi najbolje rešenje bilo da se postavi merač štetnih gasova, ali smatra da to nije posao fabrike.

– Sistem za merenje i uzbunjivanje nije sporan, ali to je posao opštine. Eliksir lokalnim vlastima plaća jednu od najvećih ekoloških taksi u Srbiji. U Šapcu je taj iznos 20 puta manji nego što mi dajemo – tvrdi Marković.

“Vesti” su u više navrata slale zvanične mejlove predstavnicima Opštine Negotin, ali nismo dobili nijedan odgovor, pa ni taj zbog čega grad ne postavi merač štetnih gasova iako smo telefonom dobili obećanja da će odgovori stići.

spas-u-njujorku-4 Spas u Njujorku: Jevrosima i Srboljub Radulović

Srboljub Radulović i njegova supruga Jevrosima, sa dve kćerke, od 1989. godine žive i rade u Njujorku. Srboljub ima ogromnu sreću jer je od dvadesetak ljudi s kojima je radio u IHP Prahovo jedan od trojice živih.

– U fabrici sam radio od 1978. do 1989, a od tih 20 kolega s kojima sam se i privatno družio ostali smo još samo nas trojica. Svi drugi su preminuli, a najmanje desetoricu je pokosio rak. Nemam dileme da je uzrok zagađenost. Osam sati smo provodili u fabrici, a onda još 16 sati u Prahovu ili Radujevcu. Dakle, 24-časovna izloženost – veli Radulović.

Objašnjava da je slična sudbina zadesila i mnoge druge gradove na istoku Srbije, poput Bora, Majdanpeka, ali i Šabac.

– Međutim, Šabac je proglašen ekološkim gradom. To bi moglo i ovde da se napravi kada bi se htelo – kaže Srboljub.

 

Ekološka katastrofa na istoku Srbije (5): RADE, A KRV IM CURI IZ NOSA

bivsi-radnici-5

Bivši radnici žestoko optužuju: Pogon fabrike Elixir

Nekada ponos Titove Jugoslavije, IHP Prahovo je devedesetih doživeo sudbinu većine državnih firmi. Od nekadašnjeg giganta koji je zapošljavao 4.500 radnika, fabrika je do 2000. tavorila, a onda su neki novi “stručnjaci” na svaki način pokušali da je privatizuju.

“Šarena laža”

Probali su razni, da bi 2012. godine IHP kupila Elixir Group, koja tvrdi da je do danas urađeno toliko toga da bi im i stranci pozavideli. Dok Elixir ističe da je jedna od najvećih investicija izgradnja nove deponije po svim evropskim standardima, da su ulagali u postrojenja i zaštitu zaposlenih, jedan od bivših radnika za “Vesti” tvrdi da je veći deo toga “šarena laža” koja prolazi zato što se ovom temom do sada niko nije ozbiljno bavio u Srbiji, a pri tom, trenutna situacija odgovara svima “u lancu”.

Radioaktivni “soc” na sve strane

– Najsmešnije je kako se vadi fosfogips iz prese u pogonu TPP koja prečišćava staklenu vodu. Na Zapadu se za taj “soc” koriste specijalni kontejneri, a ovde se prevozi traktorima koji su pri tom bušni kao sito, pa se taj “soc”, inače sa najviše radioaktivnosti u sebi, prosipa duž trase gde se odlaže, a odlažu ga negde iza fabrike, mali broj ljudi zna gde tačno – tvrdi sagovornik “Vesti”.

Ovaj bivši radnik je spreman da pred istražnim organima ispriča kako od zaštite radnika i životne sredine – nema apsolutno ništa. On je do pre samo nekoliko meseci bio zaposlen u fabrici Elixir u kojoj rad opisuje kao horor.

Pošto je insistirao da se njegov identitet u potpunosti zaštiti, delove priče koji suštinski nemaju veze s činjenicama koje će izneti, promenili smo tako da ga ne bi otkrile

– Dok sam radio u fabrici, nagledao sam se onoga od čega se ljudima diže kosa na glavi. U pogonu za monokalcijum fosfat (aditiv za tov svinja i goveda) prema propisima bi, dok mašine rade, trebalo da bude najviše dva do tri procenta prašine, ali tog praha ima toliko da se radnici među sobom neki put ne vide. Zaposleni u tom postrojenju naizgled poštuju sve mere zaštite na radu, nose maske, ali poslodavac im je kupio najjeftinije, jednokratne, koje se brzo začepe, pa nema svrhe da ih stavljaju. Svojim očima sam gledao kako tim ljudima tokom smene ili posle nje počinje da curi krv iz nosa kao posledica udisanja te prašine. Kada sam to prvi put video, jedan od poslovođa mi je rekao da se ne uzbuđujem jer je to normalno, kapilari pucaju od velikog procenta sumporne kiseline u vazduhu. Dok sam radio, svaki dan bi nekome tekla krv iz nosa – priča ovaj bivši radnik Elixir-a.

On navodi da je spreman pred bilo kojim istražnim organom ili sudom da imenom i prezimenom nabroji ljude koji su radili i pored toga što su imali krvarenje iz nosa.

kad-dolaze-inspekcije-5

Kad dolaze inspekcije sve se “ušminka”

Ne brini, nemaš decu

Sagovornik “Vesti” je Elixir napustio kada je, kako kaže, kap prelila čašu. Od grupe zaposlenih u kojoj je bio zatraženo je da veoma otrovan, kontaminirani vanadijum peroksid prepakuju u džakove i odlože na drugo mesto.
– Od sve zaštitne opreme, nepropusnih skafandera i sličnog, dobili smo molerske kombinezone koji se pocepaju i na najmanji pokret. Kada sam im skrenuo pažnju da je to što rade je mimo svih zakona i propisa jedan od njih mi je kroz šalu rekao: “Šta se buniš, nemaš još decu?” Tu sam shvatio da mi je dosta – zaključuje ovaj bivši radnik Elixir-a.

Manipulacije sa inspekcijama

– Kao i mnogi drugi koji su i dalje tamo zaposleni i ja sam radio zato što nisam imao izbora. Negotin je mrtav kraj. Da biste se zaposlili u Hidroelektrani Đerdap treba vam debela veza ili debeo novčanik. Ostaje ili da odete u inostranstvo ili se zaposlite u fabrici Elixir
– priča ovaj bivši radnik.

Tvrdi i da je postrojenje gde ljudima curi krv iz nosa dozvolu za rad, ali i kreditni podsticaj dobilo na sumnjiv način.

– Priče o evropskim standardima u Elixir-u su za malu decu. Kada je neka delegacija trebalo da fabrici odobri kredit rečeno nam je da prekinemo rad. Sve mašine su oprane, postavljene su čak i žardinjere s cvećem, a nas koji smo imali pocepana radna odela su sklonili kao miševe. Slično je bilo i kada im je davana dozvola – atest za proizvodnju zdrave hrane – priča sagovornik “Vesti”

O tome šta se zaista radi u Elixiru i koliko to utiče ne samo na zdravlje radnika, već i životno okruženje, pa i živote meštana, “Vesti” su informacije dobile od još nekih bivših i sadašnjih radnika ove fabrike. I dok čelnici fabrike Elixir oštro demantuju sve te navode, tvrdeći kako se sve radi u skladu sa zakonom, nudeći rezultate brojnih istraživanja, slede zapanjujući podaci onih ljudi koji su, kako tvrde, i lično učestvovali u manipulacijama sa brojnim inspekcijama koje su dolazile da bi očitale količinu štetnih materija koje se ispuštaju u vazduh, vodu i zemlju.

 

Ekološka katastrofa na istoku Srbije (6): OTROV SE PROSIPA U DUNAV?!

talozi-opasnih-materija-6 Talozi opasnih materija su vidljivi na svakom koraku

Nesmetano trovanje okoline

Trovanje vode, vazduha i zemljišta u Negotinskoj Krajini traje već decenijama i bilo bi krajnje nekorektno reći da su za to krivi sadašnji vlasnici fabrike Elixir Prahovo. Ali, obaveza novih vlasnika je da poštuju zakon, a prema istraživanju “Vesti” to se ne čini uz blagonaklono okretanje glave kako lokalnih vlasti, tako i raznih inspekcija.

Jedan od bivših čelnih ljudi IHP-a koji je dovoljno dugo radio i u fabrici Elixir , pedantno i detaljno navodi sve nedostatke i tvrdi da bi svaka inspekcija, uz njegove “upute”, veoma brzo i jednostavno utvrdila da Elixir nesmetano truje životnu sredinu, a samim tim i meštane okolnih sela.

“Vesti” su više nedelja vodile ozbiljne pregovore s ovim čovekom kako bi uopšte progovorio. I on i mi smo bili svesni da ga većina izrečenog direktno optužuje. Zbog toga njegovo svedočenje ima dovoljnu težinu da zainteresuje i državne organe kako bi Negotinsku Krajinu spasli od potpune devastacije.

– Posao nekih radnika u IHP-u, kao i kasnije u Elixir- u bio je da nas obaveste kada dolazi inspekcija, a sve ostalo smo mi radili i uvek bi na kraju rezultati bili u granicama normalnog. Zavisno od potrebe prekidali smo rad nekih postrojenja, nekada radili nešto drugo, ali bi izveštaji inspektora na kraju uvek bili onakvi kako odgovara fabrici. Da li verujete da se još niko od inspektora nije popeo na dimnjak da bi izmerio zagađenje. Mi bi poslali radnike, a šta mislite kakve su rezultate oni donosili – priča ovaj insajder “Vesti” i objašnjava da je sve lako proverljivo.

Bela prašina iz dimnjaka

Međutim, to nije i jedini problem koji stvara hemijska industrija u Prahovu. Sledeći je skladište sumporne kiseline od čak 16.000 tona.
– Kako ne postoji tankvana – zaštitna ograda od akcidentnog stanja rezervoara, u slučaju da neki od rezervoara bude toliko oštećen da se curenje ne može sanirati, sav taj otrov će otići u zemlju.
Insajder “Vesti” navodi da ništa manje opasno nije ni aero zagađanje koje dolazi iz fabrike.
– Od pogona koji još rade tu su fabrika fosforne kiseline, fabrika monokalcijum-fosfata i dikalcijum-fosfata. Reč je o aditivima za stočnu hranu čiji se ostaci melju i prosejavaju u kanal, pa u zidani dimnjak. Pre tog dimnjaka postoji skruber sistem za pranje gasova od prašine, ali on ili ne radi ili je veoma neefikasan, pa meštani sela oko fabrike često iz dimnjaka vide belu prašinu i osećaju neugodan miris, a najveći problem imaju radnici.

Neophodan stalni nadzor za sprečavanje trovanja

– Propadanje sistema zaštite životne okoline, na makro i mikro nivou, započeto je u vremenima krize od 1987. i traje do danas. U doba sankcija i nije bilo mogućnosti za održavanje ekoloških sistema zaštite i oni su devastirani – ističe ovaj stručnjak.

Kaže da je prema propisima određeno da se sav kiselinski otpad iz fabrika dovodi u dva bazena sa grebačima i mešačima, gde se kiseli otpad neutrališe krečom, po automatskom principu doziranja kreča i merenjem kiselosti pehametrima u povratnoj vezi.

– Prelivom, otpadna voda sa pH 6-7, odvodi se linijom kanalizacije ka Dunavu, a nataloženi mulj, karbonatni talog sa solima, zatim se muljnim pumpama i cevovodom odvodi na predviđenu deponiju. Ali, ovaj sistem ne funkcioniše od 1986. godine – tvrdi sagovornik “Vesti” i otkriva da je zbog toga urađen “građevinski bajpas” na liniji industrijske kanalizacije čime su zaobiđene neutralizacione jame.

– Na taj način se sva kisela otpadna kanalizacija podzemnom vodom, direktno uliva u Dunav i to traje već godinama, a kisela kanalizacija sadrži razne kiseline: od sumporne, fosforne, sliliko-fluorovodonične… Tu su i mulj, talozi od pranja skladišnih rezervoara, lužina, amonijačna voda, tributil isparenja koja su oberena… Što je veća proizvodnja, veći je i količina otpadnih materija – objašnjava ovaj stručnjak i navodi da je, kako bi se ovo trovanje sprečilo, potrebno da se što pre osposobi sistem neutralizacionih jama, a zatim i da se uspostavi stalni nadzor.

 

http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/597878/Ekoloska-katastrofa-na-istoku-Srbije-6-Otrov-se-prosipa-u-Dunav

 

0 POST COMMENT
Rate this article
Rate this post

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *