/ AUTORSKI RADOVI / Psihološka pozadina povrede na radu – zašto se ljudi povređuju na radu

Psihološka pozadina povrede na radu – zašto se ljudi povređuju na radu

ubzrs on 28/01/2015 - 12:19 pm in AUTORSKI RADOVI
Rate this post

Možda uzrok doživljene povrede na radu leži u sklopu psiholoških karakteristika osobe  koja je doživela povredu? Ako se pod ličnošću podrazumeva jedinstvena kombinacija biološki datih i stečenih osobina koje su u interakciji, onda se može tvrditi da te osobine određuju karakteristično i dosledno ponašanje. To ponašanje neposredno pre doživljene povrede može da bude uslovljeno kako temperamentom tako i karakterom osobe. Ne treba zaboraviti da je fizičko i zdravstveno stanje deo procesa duševnog iscrpljivanja, a to takođe može da bude inicijalna kapisla za neku povredu

Pojedini radnici se češće povređuju na radnom mestu od drugih iako obavljaju iste poslove i u istim uslovima rada. Takvu tendenciju povređivanja kod nekih ljudi vrlo je teško objasniti. Nije lako utvrditi zašto su neke osobe individualno sklonije povređivanju, odnosno u čemu leži individualni afinitet povređivanja. Stručnjacima za bezbednost i zdravlje na radu je poznato da postoje različite sposobnosti i ponašanja  ljudi. Sklonost ka povredi je ustvari neposedovanje onih sposobnosti i svojstava koji su u datom momentu važni za siguran i bezbedan rad. Radnici koji ne poseduju te sposobnosti i svojstva dožive veći broj povreda od radnika koji ih poseduju. Takođe je poznato da je verovatnoća povrede na radu najveća kada je verovatnoća greške u radu najveća. Subjektivno izazvana povreda je ustvari “kažnjena greška”. Zanimljivo je da ljude koji su skloni povredama na radu često pogrešno smatramo ljudima koji samo nemaju sreće. Ali to nije tako,  jer u nepredvidivim situacijama emocionalne poteškoće uzrokuju neprilagođene psiho motorne reakcije, što dovodi do povrede na radu.

Broj povreda na radu opada kako u funkciji starenja tako i u funkciji radnog staža. Veći broj povreda imaju mladi ljudi, jer se češće izlažu rizičnom  načinu rada i agresivniji su od starijih. Stariji češće dožive povredu na kompleksnim radnim mestima koja zahtevaju brzo prepoznavanje opasne situacije i brzo donošenje odluke o akciji, jer starijima treba duže da percepiraju i organizuju reakciju, pa češće i greše.

U praksi, vrlo često, ovo se objašnjava da ljudi po svojoj prirodi nisu jednako pažljivi, odnosno da postoje izrazito nepažljivi radnici, pa se kao uzrok povrede navodi “nepažnja radnika”. Ovakva teorija ne može biti tačna, pa zato potražimo odgovor na pitanje šta je to pažnja, a šta nepažnja?

Pažnja je aktivnost, odnosno aktivan odnos prema određenim pojavama. Ona može da bude usmerena prema pojavama, okolini u kojoj se krećemo i živimo ili na naše emocije, doživljaje, predstave i druge pojave našeg unutrašnjeg života. Ukoliko je pažnja usmerena na unutrašnji život intenzivnija, utoliko je slabija prema okolini pa će verovatnoća povređivanja biti veća. Zato je verovatnije  da će emotivne osobe pre doživeti povredu nego osobe koje je teže inspirisati.

U nemogućnosti (ili neznanju) da se otkriju (ili prikriju) pravi uzroci povrede na radu najčesce se koristi oprobani recept i napiše “nepažnja radnika” u rubrici o uzroku povrede. Na određen način krivica i odgovornost se prebacuje na samog povređenog radnika, a opravdava rukovodilac, odnosno poslodavac.

4

Šta je nepažnja?

Zbog veoma česte upotrebe reči  “nepažnja”  kao uzroka povrede, od strane onih za koje se ne može reći da su kompetentni da uspešno obavljaju  poslove bezbednosti i zdravlja na radu, neophodno je dati i odgovor na pitanje šta je nepažnja?

Sama po sebi, uzimajući u obzir razmatranje teorije o pažnji u kontekstu utvrđivanja uzroka povrede na radu, nepažnja ne postoji. Kada se radi o povredi radnika na radu, nepažnja je praktično skrenuta pažnja, ili pogrešno usmerena pažnja sa radnih postupaka na nešto što nije od značaja za te postupke. Ako pronađemo uzrok skrenute pažnje bićemo bliži uzroku povređivanja. Naravno, samo pod uslovom da smo ustanovili da ne postoje druge okolnosti koje bi mogle doprineti povređivanju. Ako naprimer, ispitujući uzrok povrede na radu, ustanovimo da ne postoje organizacioni i tehničko-tehnološki aspekti povređivanja, odnosno postoje  dobro organizovani poslovi u uslovima rada koji su potpuno prilagođeni čoveku, pred istraživača se postavlja veoma složen zadatak utvrđivanja uzroka povrede, odnosno analize psihološke pozadine neke povrede.

Možda taj uzrok leži u socijalnom statusu radnika, možda u zamoru, alkoholisanom stanju, bolesti člana porodice, neisplaćenoj zaradi i nemogućnošću da izdržava porodicu, nezadovoljstvu zbog svog statusa u preduzeću ili porodici i mnoštvu drugih subjektivnih ili objektivnih okolnosti. Psiholozima koji se bave industrijskom psihologijom je poznato da u rizičnu grupu spadaju osobe sa značajno manjom inteligencijom, nedovoljnom psihomotorikom i osobe za smanjenom funkcijom percepcije. Ljudi koji su brži u zapažanju nego reagovanju imaju manji broj povreda nego oni koji su brži u reagovanju. Emocionalno nestabilne i agresivne osobe su sklone povređivanju, kao i osobe sklone riziku.

Možda uzrok doživljene povrede leži u sklopu psiholoških karakteristika individue koja je doživela povredu. Ako se pod ličnošću podrazumeva jedinstvena kombinacija biološki datih i stečenih osobina koje su u interakciji, onda se može tvrditi da te osobine određuju karakteristično i dosledno ponašanje. To ponašanje neposredno pre doživljene povrede može biti uslovljeno temperamentom i karakterom osobe.

Uticaj temperamenta

Pod temperamentom se najčešće podrazumeva karakterističan način emocionalnog reagovanja neke osobe. Brzina, intenzitet, trajanje i vrsta reakcije neke osobe zavisiće od njenog temperamenta. Najpoznatija je podela na četiri tipa temperamenta: sangviničan, flegmatičan, koleričan i melanholičan. Sangvinična osoba se odlikuje brzim, kratkotrajnim emocionalnim reakcijama, lako menja raspoloženje, sklona je optimizmu i vedra. Koleričan temperament ispoljava snažne emocije, impulsivnost i naprasitost i teško kontroliše afekte. Flegmatik reaguje retko, slabo izražava emocije, miran je i staložen bez naglih promena u emotivnom doživljavanju i reagovanju. Melanholični temperament ima retke ali izuzetno intenzivne emotivne reakcije, koje dugo traju. Ima tendenciju ka negativnim emocijama, osećaju tuge i zabrinutosti.

Ova podela, iako nedovoljno osetljiva na sve moguće varijacije ljudskog reagovanja, predstavlja osnove po kojima se može pratiti emocionalno reagovanje ljudi. Obično se tvrdi da je temperament urođena karakteristika koja se delimično menja tokom života osobe i oplemenjuje sva njena stečena iskustva. Razlike u temperamentu kod ljudi se objašnjavaju razlikama u organizaciji rada nervnog sistema. Zagovornici teorija učenja se neće složiti da je temperament nepromenljiv u ljudskom funkcionisanju i pokušaće  da dokažu kako se određenim načinima treninga može uticati čak i na promenu toka funkcionisanja autonomnih bioloških funkcija organizma.

Ipak, temperament nije samo skup stečenih osobina, već je pretežno uslovljen naslednim osobinama i njegov razvoj zavisi od funkcionisanja vegetativnog nervnog sistema i žlezda sa unutrašnjim lučenjem. Imajući to u vidu, kao i učenje da je pri oblikovanju temperamenta uticaj socijalnih faktora veoma mali, pred stručnjacima za bezbednost i zdravlje na radu se isprečava skoro nerešiv problem. Kako promeniti stečene i nasledne osobine radnika koji je sklon povredama na radu i osposobljavanjem za bezbedan i zdrav rad delovati preventivno? Da li je uopšte moguće osobu koja se odlikuje sporom percepcijom, brzim i kratkotrajnim emocionalnim reakcijama, treninzima i osposobljavanjem preobraziti u mirnu i staloženu osobu bez naglih promena u emotivnom doživljavanju i reagovanju? Da li je uopšte moguće obuzdati temperament dobrog i produktivnog radnika koji je sklon brzom, često i nepromišljenom radu? Odgovor na ovo pitanje gotovo da je nemoguće dati u današnjem poznavanju čoveka.

Uticaj karaktera

Karakter je spoj različitih osobina pojedinca koje daju celokupnu sliku o toj osobi. O njemu možemo da govorimo samo onda kada imamo na umu spojeve kojim je čovek vezan za okolinu. Taj socijalni aspekt u strukturi ličnosti je predmet našeg interesovanja, jer pokušavamo da sagledamo vezu između karaktera i uzroka povrede na radu.

Odnos prema drugim ljudima izražava se određenim crtama karaktera koje poznajemo kao iskrenost, agresivnost, egoizam, odnosno sebičnost, odnosno nesebičnost, ili obzirnost. U nedostatku istraživanja na ovom polju, teško je bilo koju navedenu osobinu pojedinca dovesti u uzročnu vezu sa povredom na radu.

To se ne može reći za odnos pojedinca prema radu koji se ogleda, između ostalog: marljivošću, lenjošću, upornošću, kolebljivošću, odgovornošću ili neodgovornošću. Neke od ovih osobina mogu imati, po principu procene rizika, znatan uticaj i pretpostavku budućeg događaja. Budući događaj – opasnost koja preti marljivom radoholiku je povreda na radu, jer vreme ekspozicije opasnošću pojedinca sklonom marljivom radu znatno je duže od vremena izlaganja opasnošu neodgovornog, kolebljivog lenjivca.

Odnos prema samome sebi čovek izražava samopouzdanjem, odnosno njegovom suprotnosti koju nazivamo nesigurnost. Jedna i druga osobina pojedinca, u kombinaciji sa drugim karakternim crtama, mogu doprineti povredi u datom trenutku. Važna crta karaktera je samokritičnost, odnosno nekritičnost, koja se izražava kod vrednovanja ličnih postupaka jer je poznato da je broj pojava koje su mogle da izazovu povredu daleko veći od samog broja povreda na radu.

Bez pretenzije da raspravu usmerimo ka tipovima neurotičnog karaktera napomenimo samo jednu od osobina nekog pojedinca -želju za patnjom.  Mada se mazohizam ne može objašnjavati samo željom za patnjom, posmatranjem kako se neki radnik, i pored toga što je osposobljen za bezbedan i zdrav rad, izlaže opasnosti obavljajući svoje poslove, može se razmišljati o tome da mazohizam kod tih osoba nije prevaziđen.

Duševno iscrpljivanje

Kada analiziramo povredu na radu i utvrdimo jedan ili više uzroka skrenute pažnje sa radnih operacija na nešto drugo,  ne možemo kao uzrok povrede navesti “nepažnja radnika” jer sasvim je prirodno da čovek u pojedinim fazama rada, obavljajući rutinske i monotone poslove uz monotipne pokrete, razmišlja o nečem drugom, odnosno obavlja poslove sa skrenutom pažnjom. To je ustvari samo posledica dinamike unutrašnjih funkcionalnih stanja organizma.

Pretpostavka da ne postoje organizacioni i tehničko-tehnološki aspekti povređivanja su na žalost veoma imaginarni, pa se veoma često kao uzrok povrede na radu navodi “nepažnja”, čak i onda kada je očit uzrok povrede na radu – nepoštovanje, odnosno neprimenjivanje utvrđenih procedura i mera za bezbedan i zdrav rad.

I na kraju možemo sa razlogom utvrditi da čovek, što više živi i radi u lošim uslovima, sve više svoj duh troši. Tada radost, žalost, nada, želja, iznenađenje sve više nestaju. Ljude osvaja apatija, jer fizičko i zdravstveno stanje je samo proces duševnog iscrpljivanja. I to može biti uzrok povrede.

Autor: Branko Radonjić,dipl.ing.ZNR

0 POST COMMENT
Rate this article
Rate this post

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *