/ AUTORSKI RADOVI / Šta se to zbiva u srpskoj zaštiti?

Šta se to zbiva u srpskoj zaštiti?

ubzrs on 28/12/2015 - 12:50 pm in AUTORSKI RADOVI
Rate this post

Tradicija se nastavlja – radnik uvek kriv

Ponovo čitam Zakon o izmenama i dopunama zakona o bezbednosti i zdravlju na radu, po ko zna koji put. Na sebi postavljena pitanja nemam čvrste odgovore. Zašto želimo da izmenimo i dopunimo zakon? Da li je on zaista u potpunosti usaglašen sa Osnovnom direktivom EU? Ako jeste, zašto ga onda menjamo i dopunjavamo? Zašto, kad i ovako suština bezbednosti i zdravlja na radu ne leži u odnosu država-poslodavac, već u odnosu poslodavac-zaposleni? Kada je već sve tako, nameće se pitanje: Šta je uzrok nedovoljnoj primeni ovog Zakona?

Odgovor  je sasvim jasan i onima za koje se baš ne može reći da su poznavaoci prilika u srpskoj zaštiti na radu. Nedovoljan stepen kulture, nedovoljno izgrađena svest svih učesnika u sistemu bezbednosti i zdravlja na radu. Državni činovnici koji kreiraju sistem, čine kompromise i iz petnih žila nastoje da zakoni i drugi propisi dopuštaju različita tumačenja i zahtevaju stalna mišljenja, objašnjenja  i smernice. Valjda zbog budućeg učešća važnih igrača u sistemu. Poslodavaci, koji ne žele da razumeju da će ostvariti veći profit ako uvedu red u svoje kompanije, jer je bezbednost i zdravlje na radu u stvari samo pitanje reda, sastavni deo života, deo opšte kulture. Radna snaga u Srbiji ima jako nisku cenu, a ono što platimo malo u svesti  poslodavaca ima nisku vrednost. Zato ljudi i njihov rad u očima poslodavaca imaju najnižu vrednost. Takav stav neminovno vodi ka istom odnosu poslodavaca prema radnicima. Oni su tu da rade i budu srećni što uopšte imaju tu privilegiju. Ko će još brinuti o njihovim  uslovima rada, zaradama i životu. Sindikati, bolje reći rukovodstva sindikata, jer zastupaju svoje, a ne interese svojih članova.  Zato nam izmena i dopuna zakona neće unaprediti sistem, ali zato hoće izmena i dopuna svesti.

Zakoni su znatno napredniji od prakse, kao i znanja u mnogim oblastima. Ali mudrost nije posedovati  vrhunska znanja, već je mudrost sposobnost korisne primene tih znanja, rekao bi mudri Sokrat. Ako je to već kroz vekove dokazano, zašto analogno tome ne bi mogli reći da mudrost nije imati dobre zakone, već je mudrost sposobnost sprovođenja tih zakona. Bez obzira što su znanja naprednija od prakse ne možemo se baš pohvaliti njihovim stepenom kod ljudi koji stiču svoju egzistenciju baveći se ovim poslom. Dovoljno je pročitati neki od godišnjih izveštaja državnih organa o stanju u srpskoj bezbednosti i zdravlju na radu i shvatiti koliki je njihov stepen znanja.

5Praksa u kojoj su radnici uvek krivi

Upoređivati statističke podatke u jednoj godini sa podacima u drugoj, ili podataka jedne države sa podacima druge, moguće je samo ako posedujete podatke o indeksu težine i frekvencije povređivanja. Samo ako znate broj ostvarenih radnih časova, ostvareni fizički obim proizvodnje i broj izgubljenih radnih dana zbog povreda na radu.  Pošto to u ovoj državi nije poznato, nemoguće je vršiti bilo koja poređenja, jer takva poređenja dovode do pogrešnih zaključaka. Pogrešni zaključci nadalje vode ka pogrešnim prioritetima, putu razvoja i stvaranju nacionalne strategije.

Pitam se kako neko može napisati da je nekorišćenje sredstava i opreme za ličnu zaštitu jedan od glavnih uzroka povređivanja radnika, ili da je nepažnja radnika uzrok povrede? Naprimer, koji je uzrok smrtne povrede ako radnik uđe u mali zatvoreni prostor (rezervoar, šahta, jama i sl) i nastrada zbog prisustva toksičnih materija ili nedostatka vazduha? Za mnoge laike je to nenošenje zaštitne maske, bez obzira što ga ona ni u kom slučaju ne bi spasila, i što postoji sijaset propusta i ne postoji procedura za bezbedan rad u malom zatvorenom prostoru. Kada radnik nastrada zbog pada sa skele, needukovani će reći: nije imao zaštitni pojas, bez obzira na to što je radio na skeli koja ne ispunjava minimalne standarde i što se neki poslovi ne mogu obavljati ako se koriste sredstva za ličnu zaštitu za rad na visini.

U izveštaju će se hladnokrvno zabeležiti: nepažnja radnika, iako u kontekstu utvrđivanja uzroka povrede na radu nepažnja ne može da postoji. I tako na kraju godine od sakupljenih nestručnih izveštaja dobijemo krajnje pogrešne zaključke da su radnici krivi što se povređuju. Na određen način krivica i odgovornost se prebacuje na samog povređenog radnika, a opravdavaju oni koji su odgovorni za primenu preventivnih mera.

Suština akta o proceni rizika

Već više od šest godina poslodavci imaju obavezu da donesu akt o proceni rizika, odnosno utvrde sve opasnosti i štetnosti na radnom mestu kao i načine i mere za otklanjanje, smanjenje ili sprečavanje rizika. Kvalitet akata, u velikom broju slučajeva, ukazuje na prilično nizak stepen znanja procenjivača. Akta nisu dovoljno jasna i primenljiva. Ona ne daju osnov za definisanje sistema bezbednosti i zdravlja na radu kod poslodavaca, a njihova osnovna uloga je da poboljšaju nivo zaštite i da nju ugrade u sve aktivnosti, na svim hijerarhijskim nivoima u preduzeću.

Činjenica, suprotna evropskoj praksi, da se aktom mora utvrditi  da li se radi ili ne radi o radnom mestu sa povećanim rizikom u mnogome nepotrebno komplikuje i onako složen proces. Cilj izrade akta o proceni rizika nije da dođemo do saznanja da li se radi o radnom mestu sa povećanim ili ne povećanim rizikom. Mi tragamo za odgovorom  na postavljena pitanja: kojim opasnostima i štetnostima je radnik izložen dok obavlja svoj posao na radnom mestu i koje mere se moraju primenjivati u cilju: otklanjanje, smanjenje ili sprečavanje rizika? Akt čine pravi i konkretni odgovori na ova pitanja, a ne odgovor na pitanje da li radnik radi na radnom mestu sa povećanim rizikom?

Takođe,  postavljamo pitanje: koje uslove radnik treba da ispuni da bi bez posledica obavljao svoje poslove na radnom mestu? To je suština akta, jer radnik može da radi na radnom mestu za koje se ne može reći da je rizično, a da ipak postoji potreba i razlozi da se utvrde uslovi koje on treba da ispuni da bi radio na tom radnom mestu. Kojom se to tehnikom ili metodom može utvrditi radno mesto sa povećanim rizikom? Niti jednom, jer one nisu u tom cilju kreirane. Ako baš tvrdoglavo i bez pravog razloga želimo  da dođemo do saznanja da li se radi o radnom mestu sa (ne)povećanim rizikom moramo sebi postaviti pitanje: da li i pored potpuno primenjenih mera na radnom mestu postoje okolnosti koje mogu da ugroze bezbednost i zdravlje radnika? Rešenje ovog problema leži u izmeni Zakona i Pravilnika o načinu i postupku procene rizika.

           

Bez rizika nema ni prilika

Teorija o riziku je vrlo složena i za mnoge nedovoljno jasna. Rizik se poistovećuje sa opasnošću, a mnoge definicije, pa i ona u zakonu je nedovoljno precizna. Rizik nije samo verovatnoća da će se nešto dogoditi, već se u kontekstu procene moraju razmatrati i posledice tog događaja. Ipak budimo realni. Koliko je zaista sve ovo važno i da li zaslužuje prioritet, ako znamo da je rizicima na radnom mestu svakim danom izloženo sve manje ljudi, a rizicima od gubitka egzistencije i posla sve više. Progresija je takva da valja razmisliti o riziku života u najširem smislu.

Ako želimo ozbiljno da razmišljamo o suštini rizika, ne posmatrajući ga samo u kontekstu bezbednog i zdravog rada,  moramo studiozno proučavati J.G. Benneta, koji nas uči da rizik nije isključivo negativno stanje. On ne predstavlja neizvesnost ili negiranje izvesnosti, bez rizika nema ni prilika. Sve dok postoje rizici kojima možemo da se izlažemo opasnosti kroz koje moramo da prođemo, dotle postoji život. Zapitajmo se da li možemo postići više od mrtve stabilnosti, ako se ne izlažemo opasnosti?

Rizik je više od slučajnosti, spoj neizvesnosti i važnosti. Ne znači ni ometanje ili negiranje mira. On je dinamičan proces ili ulaz u stvarnost koja se  nalazi izvan sigurnosti i izvesnosti i koja nema granice zato što je beskrajna. Svuda postoje rizici i opasne stvari i uvek postoji neka nagrada. Ipak, moramo biti svesni da imamo posla sa zakonom koji ni u kom slučaju ne garantuje da se rizik koji preuzimamo zaista i isplati. Naprotiv, rizik znači da je, takođe, moguće, čak verovatno, da stvar ne uspe.

Da li je radno mesto kuhinja ili kuvar

U zakonu, kao i u podzakonskim propisima postoje velike jezičke i terminološke neusklađenosti i nedoslednosti. One prouzrokuju poteškoće u razumevanju, a samim tim i u primeni pojedinih normi, naročito nedovoljno stručnim osobama za bezbednost i zdravlje na radu. Proučavanje konteksta nekih odredbi je potrebno pravnicima i egzaktnoj nauci, ali ne ljudima koji se bave sprovođenjem propisa. Ako naprimer u zakonu definišete da je radno mesto prostor namenjen za obavljanje poslova, a podzakonskim propisom date tabelu u čijem zaglavlju stoji “radno mesto”, šta valja napisati u tabeli? Logično i jedino ispravno je da napišete naprimer: kuhinja, ako se radi o prostoru u kojem kuvar obavlja svoje poslove. Svi ljudi ne razmišljaju tako, pa će u rubrici napisati da je radno mesto: kuvar. Kako kuvar može biti prostor u kojem se obavljaju poslovi?

Još veće poteškoće postoje kada se softerom vodi evidencija, a sve to nije samo forma, već terminološko nerazumevanje koje vodi ka nerazumnoj komunikaciji. Kao kada svakodnevno slušate nedovoljno edukovane novinare ili političare: “izgubljeno je 100 radnih mesta”, umesto da kažu da je 100 radnika izgubilo svoj posao.

Pravilnikom o načinu i postupku procene rizika utvrđena je obaveza „uvid u sistematizaciju radnih mesta“. Možete samo naslućivati šta ćete uzeti na uvid, jer poslodavac nema obavezu da sistematizuje prostor u kojem se obavljaju poslovi, ali zato ima obavezu da utvrdi organizaciju i sistematizaciju poslova.

Bezbednost i zdravlje na radu je vrlo važan i opsežan deo evropskog zakonodavstva u okviru pregovaračkog poglavlja 19 – socijalna politika i zapošljavanje, koji su uređeni okvirnom Direktivom 89/391/EEZ o uvođenju podsticajnih mera za unapređivanje bezbednosti i zdravlja radnika i devetnaest pojedinačnih Direktiva donetih na osnovu okvirne Direktive, kojima se uređuje sistem od uticaja pojedinih rizika u procesu rada.

Da li je naš Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu baš u potpunosti usaglašen sa evropskim zakonodavstvom? Verovatno nije, jer zašto bi nešto usaglašavali, ako je već sve usaglašeno. Da li smo uskladili naše norme sa normama koje se odnose na poboljšanje bezbednosti i zdravlja na radu radnika u radnom odnosu na određeno vreme i privremenom radnom odnosu, o uvođenju mera za poboljšanja bezbednosti i zdravlja na radu trudnica i dojilja, o bezbednosti i zdravlju mladih ?

Pravna tekovina EU zakonodavstva je obaveza poslodavca da sprovodi prevenciju stresa, odnosno psiho socijalnih rizika i psiho fizioloških napora na radu. Naš zakon nema baš precizno utvrđene norme koje se odnose na  stres, monotoniju, normirani rad i slično.

Da li se rad utopio u utopiju

Još uvek u našem društvu postoje ljudi koji radom žele da ostvare svoje potencijale i koji u radu vide značajan životni sadržaj. Njihov rad nije samo instrument da se “pokriju” osnovni životni troškovi, mada i to nemaju. Njihov rad sa ciljem “da živimo kao sav normalan svet” često zvuči kao utopija, jer se u našem društvu ne afirmišu prave vrednosti. Rad koji omogućava samo osnovnu egzistencijalnu potrebu ne deluje motivaciono i uzrokuje negativan odnos prema poslu, smanjuje toleranciju, dovodi do frustracije i različitih psihosomatskih i drugih problema.

Gube se motivi za druženje, pripadanje, priznanje, afirmaciju i ugled. Takva socijalna klima stvorena je u mnogim kompanijama u Srbiji. Zbog te klime i opšteg stanja kulture i svesti neuki poslodavci se izdižu iznad moralnih i stručnih vrednosti mnogih intelektualaca. Uplašeni i utopljeni u postojeće stanje intelektualci su izgubili potrebu za profesionalnim i ličnim razvojem. Svesni da je pravda slepa, daju komad savesti za komad sigurnosti, uništavajući ono malo što im je ostalo: ponos i dostojanstvo.

Ljudima koji su radom želeli da ostvare svoje potencijale sada je jasno da su pošli pogrešnim putem i da egzistencijalno  uspevaju samo oni koji poštenje i moral ne vide kao vrlinu. Hitaju da se učlane u neku od vladajućih partija, postaju razočarani, a samim tim i depresivni. Ovaj moralni sunovrat godinama traje, tako da je amoralno i to što razmišljam i pišem o pozitivnim moralnim osobinama čoveka. Tako, na osnovu ovakve analize društva možda možemo stvarati prioritete, upoređivati i razmišljati o značaju bezbednosti i zdravlja na radu u Srpskom društvu. Činjenica da više ljudi strada od nasilja u svom domu nego pri radu na ranom mestu, bezbednost i zdravlje na radu postavlja na margine društvenih prioriteta. Ipak, možda nije kasno jer: čovek je neshvatljivo čudo, neprestano se troši i osipa, a ipak stoji čvrsto.

 

Autor: Branko Radonjić, dipl.inž.ZNR

0 POST COMMENT
Rate this article
Rate this post

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *